Српчанка Мира Мутић пола вијека у друштву пензионера

Српчанка Мира Мутић пола вијека у друштву пензионера

Када је као седамнаестогодишњакиња почела радити у србачком Дому пензионера као конобарица, што је био њен први посао, Мира Мутић (66) из Српца није ни сањала да ће остати на овом радном мјесту читавих пола вијека и дочекати и сама одлазак у пензију.

Иако су њени вршњаци у то вријеме били окупирани дружењем и изласцима, Мира је највећи дио слободног времена проводила са најстаријим суграђанима од којих је, како каже, научила најважније животне лекције које су је формирале као личност.

“Увијек волим да кажем да је вријеме проведено са њима било као да сам завршила „народни факултет“. Било је ту доста образованих људи са којима сам у разговору стекла доста знања, али и оних пргавијих, који су били јако незгодни када попију коју чашицу више, што ме очврснуло и изградило у особу каква сам данас”, рекла је Мира.

Присјећа се да је те давне 1975. године, када је почео са радом Дом пензионера, чула да су им потребне раднице и одлучила да се пријави како би зарадила први хонорар.

“Контактирала сам пријатеље који су ме препоручили код тадашњег предсједника србачког удружења пензионера, Васе Сукњаје и позвана сам да дођем на разговор за посао. Мислила сам да нећу дуго издржати у таквом окружењу, али сам се брзо прилагодила, па су ми чак платили да ванредно завршим угоститељску школу, коју сам похађала паралелно са послом, а ишла сам и на праксу у тада чувени ресторан и мотел Бардача”, каже Мира.

Након свега шест мјесеци приправничког стажа добила је стални посао, а недуго затим удала се и за свог садашњег супруга, који је од ње старији коју годину и убрзо су стекли сина и кћерку а данас су поносни дјед и бака четворо унучади. Поред несвакидашњег јубилеја на радном мјесту, ускоро ће, како каже, обиљежити и златни пир – 50 година брака.

Истиче да без подршке породице не би дуго издржала на овом послу, а опстаје и даље, јер, иако је званично у пензији, изнајмила је бифе од србачког удружења пензионера па је наставила радити као самостални предузетник.

“Овдје проводим више времена него код куће па док радим у шанку истовремено кувам јела и печем хљеб, које носим укућанима, а подијелим и са пензионерима. Позната сам по томе, јер нахраним свакога ко је гладан и то радим бесплатно. Има пуно оних који немају никога да им спреми ручак код куће, а почастим редовно и оне који ми помогну донијети дрва за ложење ватре или намирнице и увијек то радим од срца”, каже Мира.

Често се са сјетом враћа у прошла времена када је, по њеним ријечима, много више људи посјећивало Дом пензионера а атмосфера је била пуно ведрија него данас.

“Знало се сваке вечери окупити по 40 људи да картају, играју шах или домине, а сада их буде петнаест до двадесет. На то је вјероватно утицао пад броја становника али су и пензионери некада били имућнији. Раније су знали организовати новогодишње и друге прославе у Дому а сада углавном дођу да пребаце коју ријеч о политици и другим темама. И већином су то стални гости, ријетки су они који ће успутно навратити на пиће”, каже Мира.

Прије неколико деценија у Дому пензионера је организована томбола са богатим фондом награда и тада, по Мириним ријечима, није имала игла гдје да падне.

“Стајало се чак и у башти јер се унутра није могло ући. Долазили су и стари и млади. Сјећам се да сам и ја тада добила веш машину а моја радна колегиница из Дома је купила 50 листића и освојила аутомобил као главну награду”, каже Мира.

Иако се углавном ради о мушкарцима, често знају навратити и жене, па и понеки млађи суграђани који се опуштају у дружењу са времешним Српчанима. Са већином њих Мира гаји пријатељске односе, а са многима је постала чак и кућни пријатељ.

“Знају бити јако пажљиви, поготово за празнике као што је Дан жена. Донесу ми каранфил што ме обрадује и шанк ми зна бити препун цвијећа. То су добри људи којима често треба само „чашица разговора“ па са њима дијелим свакодневне проблеме и нисам се никада покајала што сам цијели живот провела у њиховом друштву”, истакла је Мира.