Свједочанство о страдању угледне српске породице Стегић

Свједочанство о страдању угледне српске породице Стегић

Сјећање на масакр који је почињен прије осам деценија над породицом Стегић из Разбоја код Српца биће сачувано од заборава захваљујући србачком публицисти Драгану Ђурђевићу који је писао ово потресно свједочанство за своју монографију о селу Разбој, која би наредне године требала изаћи из штампе.

До тада незапамћен злочин у србачком крају, десио се крајем марта 1944. године, када је око стотину усташа изненада дошло у Разбој и опколило засеок Стегића ада на обали Врбаса, а затим масакрирало двадесет чланова ове угледне породице.

Ђурђевић каже да сви детаљи овог монструозног чина до сада нису били познати широј јавности, а пренијеће их међу корице књиге захваљујући причама јединог свједока Велезара Новаковића из Пријебљега и разговора са преживјелим потомцима ове породице.

“У том фаталном јутарњем часу, посљедњег викенда у марту 1944. године, Стегићи су обављали редовне послове и нису ни слутили да им је непријатељ пред вратима. Када су схватили да их је опколила усташка јединица остали су затечени и запрепаштени у немогућности да пруже било какав отпор. Убрзо су се зачули језиви урлици, плач и врисак, а према изјавама Велезара Новаковића, који се крио иза дрвета са друге стране Врбаса, породица је страдала на звјерски начин”, рекао је Ђурђевић.

Међу страдалима је чак једанаесторо њих било млађе од 16 година, а једини који им се успио супротставити, по наводима Ђурђевића, био је Милутин Стегић, који је, иако ниског раста, успио оборити на земљу двојицу усташа, али га је трећи пробо ножем са леђа.

“Шансу да побјегне имао је Михајло Стегић који је успио да преплива Врбас, али је зачуо узвик своје три кћерке које су завапиле „јао оче, зашто нас остављаш“, што му је испарало срце и пливајући назад покосила га је рафална паљба метака. Вода га је носила до Бајинаца гдје је пронађен и једини сахрањен, а остала тијела која су бачена у воду, Врбас је однио у непознато”, појашњава Ђурђевић и додаје да су у овом свирепом чину страдала и два члана породице Вишњић.

Будући да су Стегићи за вријеме Краљевине Југославије били међу богатијима у селу, усташе су након крвавог пира опљачкале њихова два дућана и покупиле сво жито и стоку, а по повратку су запалиле куће у којима су живјели. Тек што су кренули напуштати заселак, по ријечима Ђурђевића, из једне од кућа зачули су дјечији плач.

“Била је то тринаестомјесечна Петра, најмлађи члан породице, коју је Даница Стегић сакрила под кревет у нади да ће јој спасити живот. Међутим, бебу је пробудио дим и чувши њен плач, џелатима као да је било мало смрти тог дана, вратили су се и извадили је из колијевке, починивши непојмљив злочиначки ритуал”, каже Ђурђевић.

Додаје да су разлози за овакав крвави поход нејасни и до данас нису расвјетљени.

“Највећи разлог могао би бити превоз лица преко Врбаса, јер су Стегићи посједовали „лађе“, односно три чамца од великог стабла, па су поред мјештана, неријетко превозили партизане и четнике. Постоји и прича да су усташе дошле по наговору доушника или сарадника, лажно оптужујући породицу, а мотив те ослете лежи у неоствареној емотивној вези. Невиђен покољ преживјела су свега четири члана породице који су тог дана, пуком срећом, били одсутни из села”, рекао је Ђурђевић

Стегићи су, како каже, пуне 43 године палили свијеће и оплакивали жртве на неуређеном стратишту све док група виђенијих мјештана није иницирала 1986. године од СУБНОР-а и општинске власти да се на овом мјесту подигне спомен обиљежје, што је учињено годину дана касније.

“Централно мјесто споменика заузима фигура мајке као извора топлине и сигурности, а њен лик са одсјеченим рукама и ногама даје наду да ће се из њих појавити изданци, што симболизује неуништивост нашег народа, његову обнову и узрастање са угашених огњишта. По свом мозаику, споменик је јединствен у Републици Српској”, истакао је Ђурђевић.

Текст Драгана Ђурђевића о страдању породице Стегић, под називом „Ада у пламену“, недавно је уступљен за објаву и у новом броју Градишког зборника, а по његовим ријечима, ово је био први текст кога је писао за будућу монографију о Разбоју.

“Рад на монографији је у поодмаклој фази и некада радим и по 12 часова дневно. Највећи дио писаних поглавља урадио сам боравећи под манастиром Острог, по благослову игумана Сергеја Рекића, гдје сам добио додатну надахнутост и самопоуздање”, рекао је Ђурђевић, који је написао и монографију о родном селу Кладари.