Одржано Вече сјећања на страдање Српчана на озренско-возућком ратишту
Одржано Вече сјећања на страдање Српчана на озренско-возућком ратишту
У Градској галерији „Рајко Петковић“ у Српцу вечерас је одржано Вече посвећено страдању Српчана на озренско-возућком ратишту, у оквиру обиљежавања Дана сјећања.
Окупљањем су евоциране успомене на припаднике Прве србачке лаке пјешадијске бригаде и друге борце Војске Републике Српске који су током рата учествовали у борбама на овом подручју, а посебно на 10. септембар 1995. године, када су погинула 24 припадника србачке бригаде, док је више од 30 бораца рањено.
Некадашњи потпуковник Војске Републике Српске и начелник штаба Србачке бригаде Вићо Ковачевић је подсјетио на ратни пут бригаде, који је почео постројавањем 7. јуна 1992. године у Малим Ситнешима, а завршен је у априлу 1996. године на градачачком ратишту.
– Припадници наше бригаде били су ангажовани на бројним ратиштима широм Републике Српске, а на озренско-возућком ратишту су провели 16 мјесеци, суочени са изузетно тешким условима и вишеструко бројнијим непријатељским снагама. Нарочите губитке је претрпио Други батаљон који се нашао на изузетно тешким положајима, када је група србачких бораца остала у окружењу на коти Паљеник, гдје су сви страдали тог 10. септембра – рекао је Ковачевић.
Према његовим ријечима, све већи број младих који су рођени много година послије рата, учествује у маршу ‘Стазом егзодуса’, што показује да ће сјећање на борце Србачке бригаде и остале припаднике Војске Републике Српске остати да живи.
Директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Виктор Нуждић, нагласио је да је 10. септембар 1995. године за бројне породице датум који је промијенио читав њихов живот.
– Тог дана, на озренско-возућком ратишту, били су борци Србачке бригаде, људи из наших села и улица, које смо познавали, који су имали своје породице, куће и планове. Можда су тог јутра мислили када ће кући, можда су мислили на породицу или само на то да ли ће се вратити. Многи се никада нису вратили – рекао је Нуждић.
Он је подсјетио да вријеме не брише бол породица погинулих и несталих.
– Не можемо вратити године, синове мајкама и очеве дјеци, али можемо да истражујемо, свједочимо, говоримо истину и да њихова имена никада не буду само слова уклесана у камен – поручио је Нуждић.
Командант Другог батаљона Зоран Ђукић говорио је о доласку својих бораца на озренско-возућко ратиште у јуну 1994. године, гдје су затекли изузетно тешку ситуацију и неуређене положаје.
– Цијели ратни период, 16 мјесеци, имали смо зону одговорности од Паљеника до Криваје. То је била најтежа линија која се одржавала до краја. Многи су говорили: ако падне Паљеник, пада и Возућа. Тако је и било – присјетио се Ђукић.
Говорећи о 10. септембру 1995. године, Ђукић је навео да су неколико дана раније НАТО снаге дејствовале по репетитору, чиме су комуникације биле озбиљно нарушене. Напад на положаје Другог батаљона, према његовом свједочењу, изведен је уз ангажовање припадника одреда „Ел Муџахид“, других непријатељских снага и НАТО авијације.
Посебно потресно свједочење изнио је некадашњи припадник Другог батаљона Зоран Ђурић, који је након заробљавања провео шест и по мјесеци у заробљеништву у Тузли.
Ђурић је говорио о тешким условима у заробљеништву и догађају када су заробљеници током једне зимске ноћи изведени из објекта и претучени приликом спровођења на непознату локацију.
– Већина нас је мислила да идемо на стријељање. Нису нас водили на стријељање, него су нас сакрили од Црвеног крста који је долазио. Та ноћ била је једно од најстрашнијих искустава током цијелог рата – присјетио се Ђурић.
Додао је да је током заробљеништва често размишљао да можда више никада неће видјети своју кућу и породицу, изразивши наду да се такве ситуације никада више неће поновити.
Начелник општине Србац Млађан Драгосављевић рекао је да је Возућа рана која нас и данас боли, али је уједно и симбол храбрости, пожртвованости и војничке части. Он је подсјетио да су Српчани на Озрен и Возућу отишли да помогну народу који се нашао пред страдањем и прогоном.
– Наши борци нису питали колико је тешко. Нису питали колико ће трајати. Знали су само да се мора стати у одбрану живота, огњишта и народа. Зато желим да кажем, њихова жртва није била узалудна – поручио је Драгосављевић.
Он је посебно нагласио значај његовања културе сјећања и преношења свједочанстава на млађе генерације.
– Обавеза је да њихова имена, њихова дјела и њихову жртву преносимо на млађе генерације. Култура сјећања је одговорност према сопственом народу – рекао је Драгосављевић.
Вечери посвећеној страдању Српчана на возућком ратишту присуствовала је и предсједник Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила Исидора Граорац.
Обиљежавање Дана сјећања у Српцу наставиће се у сриједу када ће се одржати парастос за погинуле борце из Ситнеша, а у четвртак ће више од стотину Српчана узети учешће у маршу ‘Стазом егзодуса’. Драгосављевић је данас прогласио 10. септембар за Дан жалости у општини Србац.
