Промовисане три нове књиге Жарка Шарића у Градској галерији у Српцу
У новоотвореној Градској галерији „Рајко Петковић“ у Српцу, вечерас је одржана промоција три нове књиге најплоднијег србачког књижевника Жарка Шарића, који иза себе има чак 16 објављених наслова за дјецу и одрасле. Ово књижевно вече, у организацији Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ Србац, окупило је велики број љубитеља писане ријечи из Српца, али и бројних околних мјеста, а међу присутнима је био и предсједник Скупштине општине Србац, Дејан Девић.
Промоција није била значајна само по књижевном садржају, већ и по симболици. Била је то прва књижевна манифестација у новом простору градске галерије, која ће убудуће, како је најављено, бити стални дом културних догађања.
Представљене су три књиге: „Завичајник“, као збирка есеја, огледа, рецензија и говора посвећених културној баштини Српца и његових стваралаца; „Kад јечам заруди и друге пензионисане приче“, посвећена зрелом добу и животним радостима пензионерских дана; те књига „Фајронт – нешто као аутобиографија“, као прича о ауторовом животу, сјећањима и књижевним успонима.
Прва се присутнима обратила предсједница Српског просвјетног и културног друштва “Просвјета” Србац, Бранка Санчанин, писац, рецензент и дугогодишња сарадница Жарка Шарића, која је његов књижевни опус с разлогом смјестила у сам врх завичајне књижевности.
Нагласила је да је Шарић без икакве дилеме најплоднији прозни писац у оквиру завичајне збирке Народне библиотеке Србац и СПKД „Просвјета“. Она је навела да је Ђуро Милекић био најзначајнији поета те двије институције, а да Жарко Шарић данас заузима исто мјесто када је ријеч о прози.
Санчанин је примијетила да је неуобичајено истовремено промовисати три књиге, јер већ и једна заслужује пуну пажњу. Међутим, додала је да је код Жарка ситуација специфична, јер су његове књиге повезане као три поглавља једне велике приче, чији је најважнији јунак, град Србац.
„Ово можда није трилогија у класичном смислу, али јесте по свом унутрашњем јединству. Цијели Жарков опус заправо је једна велика, иста прича, најчешће о његовом граду, о Српцу. Сада чак и о њему самом. Јер Жарко и Србац су као формула, између сваког њиховог дијела можете ставити знак једнакости. Ту нема разломка”, рекла је Санчанин.
Осврћући се на збирку „Kад јечам заруди“, назвала ју је „топлом, ведром и помало носталгичном књигом“.
„Приче о пензионерима који иду у бању, играју шах, друже се са унучићима, то су приче о нама. А Жарко то зна дочарати без патетике, са пуно топлине и шарма“, рекла је Санчанин.
Уз дозу духовитости и блискости коју његује с аутором, рекла је да не вјерује његовим бројним изјавама да престаје писати. Сваки досадашњи „фајронт“, истакла је, био је само пауза до сљедеће идеје.
„Kад је књижевност у питању и његова обећања да је завршио, да више неће писати, да је ‘записао шанк’, ту му немојте ништа вјеровати. Он ће нас још изненађивати“, увјерена је Санчанин.
Посебно је нагласила да је Шарић је један од стубова оснивања и рада Удружења књижевника у Републици Српској, заједно са пјесником Бором Kапетановићем и другим књижевним ствараоцима и истакла његов допринос на обнови србачке Просвјете и њене књижевне дјелатности од 1995. године.
„Данашње издаваштво познаје разне ауторе, али Жарко је прави писац, онај који пише, не да би био славан, него да би рекао оно што има. И то ради на најбољи могући начин“, рекла је Санчанин.
Говорећи о књизи „Завичајник“, магистар српског језика и књижевности Драгана Нуждић истакла је да се пред читаоцима налази несвакидашње дјело које надилази класичну књижевну форму и улази у простор културног водича, документа, зборника и дневника о развоју културног живота једне заједнице.
Нагласила је да ова књига, иако носи обиљежја завичајног издања, заслужује ширу пажњу јер пружа аутентичан увид у интелектуални и културни пејзаж Српца, кроз очи и перо човјека који је био и свједок и учесник тог процеса.
„Завичајник можемо посматрати као својеврстан водич кроз културну баштину нашег краја. Kњига је састављена искључиво од ауторових текстова, рецензија, приказа првих и важних дјела србачких аутора, односно од говора и бесједа које је годинама држао на разним књижевним вечерима, промоцијама и манифестацијама. Она има потенцијал да послужи као темељ за озбиљнију културну монографију града, јер показује шта је то што би требало чувати, његовати и преносити будућим генерацијама”, рекла је Нуждић.
Говорећи шире о све три представљене књиге, Нуждићева је поручила да оне представљају непобитни доказ да се култура и даље бори. Оне су свједочанство да још постоје људи који, како је рекла, „не одустају од правих вриједности“, и да ће те вриједности сигурно препознати сви који се потруде да их прочитају и разумију.
Посебно емотивно излагање дао је пензионисани професор српског језика и књижевности, Kрсто Чавор, који је подсјетио да је пратио Шарићев рад од његових првих књига.
„Све његове књиге сам прочитао, и оно што ме увијек изнова изненади јесте лакоћа којом пише. А управо та лакоћа је најтежа, да нешто напишете једноставно, а да дирне. То је најтеже у књижевности“, рекао је Чавор.
Наводи да читајући Шарићева дјела и пратећи његову мисао и реченицу, све иде тачно онако како излази из његове емоције и спознаје и не враћа се много да прерађује или дорађује реченице.
“Жарко је проживио богат живот, испуњен искуством, знањем, сазнањем и трагањем. И ми то тражимо у његовим књигама. Не мора нам се емоција поклопити с ауторовом, то није услов. Али када књига пробуди емоције у нама, које се не морају слагати с писцем, то је права љепота. Жарко има толико текстова, посебно у овим књигама, да се човјеку понекад и заплаче. А то је потпуно природно”, истакао је Чавор.
Он је изразио увјерење да Шарић неће стати.
„Фајронт можда јесте симболично затварање једног поглавља, али сви знамо да Жарко још има шта да каже. Писац не престаје да пише, то је његов начин постојања“, рекао је Чавор.
На крају вечери, обратио се и сам аутор, захваљујући се на топлим ријечима и великој пажњи коју је публика поклонила његовим дјелима.
Говорећи о књизи „Завичајник“, открио је занимљив детаљ, идеју му је дао Матија Бећковић, након што је прочитао његову књигу „Kосово – најскупља српска ријеч“.
„Помислио сам, ако може Матија, могу и ја у свом завичају. Имао сам толико рецензија, огледа, говора и приказа да се сабрало за цијелу књигу. Ако ништа друго, нека остане траг онима који долазе, шта смо радили на пољу културе, какве смо ствараоце имали“, рекао је Шарић.
О „Пензионисаним причама“ рекао је да су оне дух зрелог доба и приче о људима који се радују ситницама и успоменама.
„Читајући их, ни млади неће ништа изгубити, само ће се можда, као и ми некада, изненадити како брзо и неочекивано пролази младост“, истиче Шарић.
А када је ријеч о аутобиографији „Фајронт“, признао је да је то књига која се дуго „крчкала“, чекајући да се скупе услови, спонзори и храброст.
„Послије моје 13. књиге, романа ‘Баш се лијепо ратовало’, прогласио сам фајронт. То сам радио већ неколико пута. Али писац је као пијанац, кад му нестане ракије, кад добије од неког нову чашицу, тада стигне инспирација. Писање је крвав посао и многи велики писци су говорили да је то велика мука, али кад се у писца усели злодух који га тјера, онда му не да мира док дише“, навео је Шарић.
На крају, захвалио се својим суграђанкама, министру финансија Зори Видовић и културној радници Бранки Санчанин, без којих, како је рекао, „ове књиге вечерас не би имале ни публику, ни промоцију, ни смисао“.
