Kњига “Сунцогледи” описала прву генерацију ученика наставнице Љиљане Бијелоњић из Ситнеша
Kњига “Сунцогледи” описала прву генерацију ученика наставнице Љиљане Бијелоњић из Ситнеша
Наставница српског језика Љиљана Бијелоњић из Ситнеша свој литерарни дар овјерила је књигом под називом “Сунцогледи” на добробит свих оних које воле и поштују лијепу писану ријеч и уједно показала да је дубоко урасла и укоријенила се у тло завичаја.
Ово су ријечи србачког књижевника, Жарка Шарића, који је, као рецензент, говорио на промоцији ове књиге која је одржана у суботу, 11. маја у сали Скупштине општине Србац пред некадашњим и садашњим ученицима Основне школе “Вук Kараџић” из Ситнеша, директорима и просвјетним радницима и другим љубитељима књижевности.
Шарић је подсјетио да није прошло дуго времена од њеног књижевног првенца “Летањир” који је објављен прошле године, а новим рукописом, који је посвећен првој генерацији њених ученика, Љиљана је поново црпила грађу из свог завичаја, школе, радних колега, ђака и њихових догодовштина.
“Између наставнице и њених ученика његован је сестрински однос а својим реченицама и пасусима Љиљана је оставила утисак зрелог списатеља, нарочито у опису прољећа, када се испраћају матуранти и организују други лијепи догађаји. Један дио књиге посвећен је протеклом рату и свему што нас је снашло у том периоду. Подсјетила нас је на болне растанке и одласке наших ратника од којих се многи више нису вратили у школе и учионице у којима се смијало и пјевало а међу све нас се уселио колективни страх. Међутим, како је вријеме одмицало, описује да су страхови и разне несташице постали саставни дио свакодневице и морало се научити живјети с тим”, рекао је Шарић.
Осврћући се на наслов књиге, рекао је да у животу нема ништа љепше и умиљатије од дјеце коју је ауторка метафорично назвала “сунцогледима”.
“Ријетко ће се наћи нешто љепше и интересантније од сунцокрета који се стално окрећу за сунцем и на које слијећу пчеле које стварају мед, а од ове биљке добијамо и уље. Љиљанина књига препуна је сунцогледа, односно њених ђака који радосно гледају сунце испред своје школе које се огледа у њиховим очима”, рекао је Шарић.
Ауторка Љиљана Бијелоњић је рекла да је инспирацију за наслов добила у књизи Васе Пелагића, која је написана прије више од 100 година, под називом “Стварни народни учитељ”, а која је у народу позната као “Пелагић”.
“Јако ме је то дирнуло јер је, по мени, ријеч сунцогледи љепша него сунцокрети и вољела бих да ми неко од лингвиста објасни како неке ријечи, попут ових, уђу и изађу из нашег језика. Веома сам срећна што су моји бивши ученици дошли на овај догађај, нарочито они из прве генерације о којој сам писала и јако је лијепо када писац види своје ликове да му дођу на промоцију. Дуго сам се двомуила да ли да издам књигу о овој генерацији, јер ме за тај период вежу ратне страхоте обиљежене кидањем личности и рушењем дјетињства, али знала сам да то морам учинити, само је требало да прођу године и дође неко ново вријеме”, рекла је Бијелоњић.
Она је истакла да је њену књигу обиљежио обичан, разговорни стил који ће бити приступачан за читање како онима који су завршили само основну школу, тако и онима са факултетима.
“Нисам жељела да будем досадна и надам се да сам у томе успјела. Због ријечи које сам употребљавала било ми је тешко да књигу дам на лектурисање неком од лектора па се тако присјећам своје прве књиге чији рукопис је исправљала преминула професорица Гордана Ђукић. Након првих неколико страница мислила је да се ради о штампарским грешкама а послије је схватила да сам управо жељела да ријечи буду баш тако написане”, рекла је Бијелоњић.
Наставница Драгана Жујић, која је некада била Љиљанин ђак, рекла је да се ауторка у књизи играла ријечима, користила бројне граматичке мудролије и рјешавала недоумице гласовних промјена.
“Неке ријечи сам тумачила по неколико пута кроз које је она врсно и вјешто примјењивала своје знање. Са много лијепих ријечи описала је завичај и сјећање на дјетињство и младост говорећи о првом испеченом хљебу, мајчинству, раздвојености и вјери. Kњига емотивно пружа увид у живот сеоске наставнице и њене прве генерације ученика, описује проблеме и бриге у раду, као и своје колеге и све оне који су се из различитих разлога нашли у њеном окружењу. Нуди топле и искрене приче о несташлуцима и авантурама и вјешто приказује свакодневне ситуације у учионици које су нас училе важним школским и животним лекцијама”, рекла је Жујић.
О књизи је такође говорила библиотекарка и просвјетна радница, Драгана Нуждић, која је рекла да овакве промоције нису учестали случај јер просвјетари немају обичај да износе приче из својих учионица у јавност.
“Вјероватно је тајна у биљешкама које је стварала током свог рада и које су допринијеле да објави књигу. Она има јасну структуру која се прати од самог почетка, почевши од нове школске године, првих оцјена, светосавске приредбе, осмог марта, дана школе, краја школске године и закључивања оцјена. И оно што је занимљиво, код ње је сваки нови час био нови лавиринт кроз кога је требало проћи и сваки час је потискивао онај претходни”, рекла је Нуждић.
Истиче да су многе приче које су се догодиле биле производ дјечијих несташлука који би данас били можда окарактерисани на строжији начин, али се то превазилази кроз све те приче.
“Оне показују да један просвјетни радник није само особа која преноси знање, већ особа која има улогу психолога, дежурног полицајца, здравственог радника, па чак и политичара и детектива. Битно је да су сви проблеми ријешени и да се показало да се као мала сеоска средина можемо изборити за здраво окружење за нашу дјецу, као родитељи и просвјетни радници”, истакла је Нуждић.
Љиљана Бијелоњић је рођена 1963. године у Српцу у којем је завршила основну школу и гимназију а 1983. године завршила је Педагошку академију у Бањалуци и стекла диплому више педагошке спреме, група српскохрватски или хрватскосрпски језик и књижевност југословенских народа. Од 1992. године ради као наставник српског језика у основној школи у Ситнешима гдје и живи.