Промовисана књига “Летањир” ауторке Љиљане Бијелоњић из Ситнеша

Промовисана књига “Летањир” ауторке Љиљане Бијелоњић из Ситнеша

Прва књига коју је написала Љиљана Бијелоњић, наставница српског језика из Ситнеша, није само прича о једној од генерација Основне школе “Вук Kараџић” коју је извела као разредни старјешина, већ се ради о поучном штиву којим је ауторка сачувала све најљепше елементе васпитања и образовања и указала на традиционалне вриједности нашег народа.

Ово је изјавила Гордана Ђукић, предсједница Српског просвјетног и културног друштва “Просвјета” из Српца на промоцији књиге “Летањир” која је одржана у суботу навече у препуној сали Скупштине општине Србац.

Kњига је посвећена генерацији 2000-2004. ове школе а у први план ставља правилан однос између наставника и ученика, родитеља и дјеце, стварања повјерења и развијања топлих људских односа.

“Живимо у времену кад је љубав неопходна, када је требамо развијати према дјеци а и они треба да је гаје међусобно. У школи мора постојати разумијевање, поштовање, искреност и оданост и без тога она као васпитно-образовна установа не вриједи. Морамо се одупријети неком новим традицијама које долазе са запада. Не смијемо поклањати дјетету оцјене које није заслужило и требамо се почети враћати старим вриједностима и развијању топлих људских односа, што је Љиљана својом књигом успјела”, рекла је Ђукић.

Она је истакла да је прича оригинална јер ауторка пише о школи и својим ђацима и додаје да јој је било тешко изабрати једну од бројних генерација које је извела као разредни старјешина, али да у неким наредним књигама намјерава писати и о другим генерацијама.

Ђукићева каже да је инспирација за ову генерацију био моменат када се ученици тестирају на крају године, што су тешки тренуци за школу а највише за наставника. Према њеним ријечима, не тестирају се сви разреди у бањалучкој регији већ само понека школа и одјељење а избор је управо пао на Љиљанин разред.

“Дјеца су се осјећала лоше и изражавала незадовољство а требало их је смирити. Љиљана, као разредница, обећала им је да ниједна оцјена неће бити смањена јер имају знање. Узела је фломастер и на бијелом папиру нацртала сунце рекавши да оно свакодневно прелази преко каљавих њива и путева и остаје неокаљано. Тада је склопила руке пред ђацима и рекла: Ви сте моје сунце. Тог тренутка сви су се смирили и сви су добро написали радове и нису обрукали ни себе ни своју наставницу”, рекла је Ђукић и подсјетила да се сунце нашло и на насловници ове књиге.

О књизи је говорио и најплоднији србачки књижевник Жарко Шарић који је рекао да га је задивио ниво образованости и начин изражавања мисли ауторке која је писање о школи и ђацима и збивањима из тог времена вјешто преплела са цитатима из Библије и описивањем сумерске и других култура.

“Посебно ме је заинтригирао наслов књиге јер сам сматрао да се ради о некој француској ријечи али сам послије схватио да се ауторка воли играти ријечима и да све ипак има свој смисао. Писање наслова је увијек права мука за писца, као пливање уз матицу, али је Љиљана њиме успјела привући пажњу”, рекао је Шарић.

Говорећи о значењу ријечи ” ‘летањир” у свом наслову, ауторка Љиљана Бијелоњић описала је једну од бројних анегдота са ђацима из поменуте генерације а која је везана за Међународни дан жена када су јој на поклон донијели букет цвијећа.

“Био је јако необичан јер се налазио у кутији са каблом и када сам га укључила у струју почео се окретати и кроз сваки лист и цвијет пролазила је необична свјетлост. Тада сам усхићено рекла “гле, тањир” јер је помало подсјећао на летећи тањир. Ту реченицу сам склопила у једну ријеч, избацујући прво слово и додајући апостроф. Нисам поборник строгих правила и створила сам неку своју ријеч која је обиљежила ову књигу”, рекла је Бијелоњић.

Она каже да пише већ годинама и своје мисли често биљежи на папир али је тек сада, након дуго година, одлучила да их стави међу корице, у чему је имала велику подршку просвјетних радника, али и својих ђака.

“Имала сам бројне биљешке и нисам знала коју генерацију да изаберем а на крају је избор пао на трећу генерацију. У другој књизи планирам да пишем о томе када је отворена школа у Ситнешима, шта је све прошла кроз ратна времена и друге периоде. Мој циљ није био да једног дана постанем писац већ да дођем до извјесних сазнања кроз писање и да оставим нешто српском језику и ћирилици”, рекла је Бијелоњић.

Професор српског језика и књижевности, Милош Милинчић, рекао је да ова књига, која је написана на 215 страница, за њега представља све помало, од романа до есеја и дневника, па све до енциклопедије.

“Љиљана прича о животу и нема области за коју се није закачила, било да прича о Градини, сајму књига или одласку у манастир гдје развија суптилни однос према православљу, запиткујући се ко смо и шта смо. Она завирује у скривене просторије свог ума, присјећа се свог краја и говори о ђацима на које се никад не љути, она их разумије и кад су срећни или тужни, кад пишу састав и у свим другим ситуацијама. Ова књига је трајна а функција књиге и јесте да путује временом и своје благо оставља од генерације до генерације”, рекао је Милинчић.

Надовезујући се на ауторкину склоност ка игри ријечи, Милинчић је рекао да у данашњем времену образован човјек располаже са фондом од око 15 хиљада ријечи.

“Вук Kараџић је 1858. године скупио 49 хиљада ријечи а наш савремени језик данас има од 350 до 400 хиљада ријечи. Kњижевни језик има 150 хиљада ријечи а ми се за свакодневну употребу користимо са око 600 ријечи. Да бисмо дошли до нивоа образованости да располажемо са 15 хиљада ријечи треба много читати, то су књиге, баштина, нешто што остаје”, истакао је Милинчић.

О књизи Љиљане Бијелоњић похвално су се изразили гости промоције, међу којима је била писац и библиотекар Бранка Санчанин које је својевремено са ауторком сједила у школској клупи. Она је рекла да би се на основу ове књиге чак могао направити и неки нови рјечник српских ријечи уколико би се тиме неко желио бавити.

“Изненађена сам чињеницом да се нашао неко ко слави заборављени феномен сеоских школа, учитеља, наставника и директора. Сви ми који смо радили у школи знамо да постоји тежина рада у градској у односу на мјесне школе. Ситнешка школа се налази у великом селу и у многим стварима је на маргини догађаја, али људи који у њој раде никако нису на маргини јер су итекако образовани и дорасли свом послу”, рекла је Санчанин и изразила лично задовољство што је након неколико година тиховања ауторка одлучила да се својим писањем отвори публици.

Своје импресије је изнио и професор Вићо Kовачевић који је рекао да је ауторка прво била његов ђак а потом је заједно с њом радио неколико година у школи.

“Често смо причали како би требало писати и увијек је била загонетна, управо као што и јесте ова њена прва књига. Вртила је одречно главом и имао сам осјећај да је никад неће написати и зато сам пресрећан што је то учинила. Водим поријекло из тих крајева и драго ми је што се нашло мјеста за ђаке из једне мале ситнешке школе која је дала доста правих људи”, рекао је Kовачевић.

Промоцији књиге “Летањир” присуствовало је 17 ученика из генерације 2000-2004. о којој је ауторка писала у књизи, као и други ђаци којима је предавала протеклих година и деценија, а међу посјетиоцима су били бивши директор школе Милош Љубојевић, садашња директорица Весна Савић, свештеник лепеничке парохије Ненад Ђурић, просвјетни и културни радници и други гости из Српца и других општина.

Љиљана Бијелоњић је рођена 1963. године у Српцу у којем је завршила основну школу и гимназију а 1983. године завршава Педагошку академију у Бањалуци и стиче диплому више педагошке спреме, група српскохрватски или хрватскосрпски језик и књижевност југословенских народа. Од 1992. године ради као наставник српског језика у основној школи у Ситнешима гдје и живи.