Вјеште руке Сњежане Шапоња из Српца чувају насљеђе предака

Вјеште руке Сњежане Шапоња из Српца чувају насљеђе предака

Да ручни рад није само занат, већ умјетност прожета емоцијом и личном посвећеношћу, свједочи примјер Сњежане Шапоња из Српца чија је љубав према традицији преточена у јединствене, чаробне креације које се не носе само на тијелу, већ и у срцу.

Још од раног дјетињства које је провела у родним Завидовићима, научила је да хекла, јер је одрасла у породици у којој је то била свакодневица, а своје вјештине усавршавала је током година, посебно кроз ангажман у Удружењу жена Србац, чији је дугогодишњи члан и један од оснивача.

Данас су њене рукотворине, попут одјевних предмета за дјецу, амигуруми луткица, торбица и привјесака тражени на свим континентима, док је њен властити бренд „Снешкица хендмејд“ већ постао препознатљив међу суграђанима, нарочито на друштвеним мрежама.

„Прве кораке у хеклању научила сам од мајке са свега седам година, а већ са десет сам самостално креирала радове. Један период школовања нисам се бавила ручним радом, али сам знала нешто да исплетем с времена на вријеме. Прије десетак година сам се поново почела активно тиме бавити и прво сам била члан једног удружења у Бањалуци а затим радила на оснивању Удружења жена Србац, заједно са Весном Смиљанић и још неколико чланица”, рекла је Сњежана.

Ради углавном са памуком, за кога каже да је лак за одржавање и пријатан за рад. Истиче да сваки ручни рад захтјева максимално стрпљење а сви су јој подједнако драги.

„Моја породица је била пуна вјештих руку, од мајке, баке, тетака али тада није било модерних технологија као данас. Уз интернет сам усвојила нове технике, што ми није било тешко јер ме краси истрајност, упорност и стална жеља за учењем”, прича Сњежана.

За њу је хеклање спој традиционалног и модерног и каже да никада до сада није урадила два идентична рада.

„Одрасла сам уз четири кћерке и нема модног тренда који нисам видјела у сопственој кући. Трудим се да савремене елементе вјешто уклопим са нашим традиционалним дезенима. Иако посједујем разне шиваће машине, увијек сам била присталица ручне израде. У кући имам једну просторију само за те потребе, то је моја духовна оаза. Нису бројни стручњаци без разлога рекли да је хеклање попут јоге, јер опушта тијело и смирује ум“, открива Сњежана.

Њен први рад је био једноставан шал, а затим су слиједиле мајице, торбице и украсни столњаци. Посебно воли радити за дјецу, а прве лутке израдила је у вријеме пандемије вируса корона.

„Затекла сам се у Италији у вријеме највеће кризе. Провела сам 72 дана у изолацији са једном баком и тада сам направила своју прву лутку, инспирисану унуком Анастасијом. И данас је чувам само за њу и никада је не бих продала јер у овом послу су материјалне ствари у другом плану. Поклонила сам исто онолико колико сам и продала, а осјећај када нешто дарујем једнак је радости онога ко тај поклон прими“, каже Сњежана.

Празници у њој буде посебне емоције и веома се радује Васкрсу а нарочито Божићу и истиче да је дуго израђивала и празничне декорације, прво за своју породицу а онда и за остале. Осим тога, Сњежана је позната и по домаћим воћним ликерима, соковима и зимници. Њена кућа често је одредиште пријатељима из свих крајева свијета који с нестрпљењем ишчекују да пробају њене рукотворине и домаће ђаконије.

„Радост ми је када чујем да једна дјевојка из Данске сваке године по повратку у завичај обавезно купи неку моју торбицу. Наруџбе добијам и из Швајцарске, Аустралије и многих других земаља. То је знак да наш рад у Удружењу жена Србац има смисла. Та подршка нам даје снагу и подстицај да наставимо још снажније“, са поносом истиче Сњежана.

У Удружењу жена Србац редовно се организују радионице хеклања, израде народних ношњи и других традиционалних заната. Ипак, интересовање младих је све мање.

„Ако се овај тренд настави, постоји опасност да све ове лијепе вјештине нестану у наредних десет до двадесет година. Било би добро да се више одазивају дјевојчице од десетак до дванаест година или млађе жене и опробају се у овом занату како би сачувале нашу традицију. Вољела бих и да бар једна од мојих кћерки настави мојим стопама, али за сада интересовање показује само унука Анастасија која, кад дође код мене у собу, увијек ме пита – шта ћемо данас да правимо. Ипак, све ме подржавају, помажу ми идејама и савјетима. Посебно бих похвалила моју кумицу која живи у Њемачкој и која јако воли израђивати ручне радове, тако да ће од мене увијек имати несебичну подршку“, истакла је Сњежана.

Иако није поријеклом из Српца, већ се у њега доселила прије тридесетак година а потом засновала породицу са супругом Здравком, истиче да је ово град према којем гаји искрену љубав.

„Дошла сам у вихору рата, удала се и стекла породицу и моја дјеца су овдје одрасла и похађала школу. Иако ћу Завидовиће увијек носити у срцу, Србац је град којег волим и у којем се лијепо осјећам. Поред четири кћерке имамо и шесторо унучади и то је наше највеће богатство и оно што нам даје животни смисао“, наглaсила је Сњежана.