Необично путовање породице Јејинић из Аустрије у Србац: Возили бициклима до завичаја 730 километара
Љубав према природи и авантуристички дух који носе у себи били су пресудни да Славиша Јејинић (40) са кћерком Лејом (13) и сином Давидом (11) крене бициклима на пут од Салзбурга до родног Српца, кога су успјешно окончали након шест дана вожње и пређених 730 километара.
Јејинићима је бицикл омиљено превозно средство, тако да не чуди што су одабрали вожњу на два точка како би у завичају провели љетни одмор.
Славиша га свакодневно вози већ двије деценије а дјеца још од најранијих дана. Његове вјештине савладао је чак и најмлађи члан породице, двогодишњи Ноа, који је са мајком Славицом аутомобилом дошао у Србац како би дочекао оца, брата и сестру а планови су да им се једног дана такође придружи за воланом на овом несвакидашњем путовању.
“Све је почело још 2006. године када сам са пуницом и пунцем бициклом први пут дошао кући за празнике. То смо поновили још два пута, 2007. и 2009. године, а када су се дјеца родила, имао сам жељу да једног дана возим с њима до Српца. Међутим, били су још млади да би се одважили на овако дугачак пут и у договору са супругом одлучили смо да то учинимо овог љета”, рекао је Славиша.
Свакодневно су прелазили око 120 километара, пратећи ток ријеке Муре која се улијева у Драву у сјеверозападној Хрватској, а проблем им нису правиле ни велике врућине које су владале током цијелог пута.
“Полазили смо ујутру око 7 и возили све до 17 часова, правећи у међувремену паузу око сат-два. Знали смо возити у комаду и по 70 километара до првог стајања, а струјање ваздуха нас је расхлађивало тако да нисмо осјетили велике врућине. Имали смо среће да нас је стално пратило лијепо вријеме и за шест дана вожње свега сат времена смо возили по киши”, рекао је Славиша и додао да су прве двије ноћи спавали у шатору а након тога у хотелу и апартману.
Током пута су их пратиле бројне згоде а посебно им је у сјећању остала вожња код Бјеловара гдје су имали блиски сусрет са локалним псима и пролазили кроз шумске предјеле.
“Возећи се овим подручјем знали су излетјети домаћи пси, вучјаци, из дворишта, који су трчали за нама па смо морали појачати темпо и на срећу, били смо бржи. Такође нас је навигација одвела на макадамски пут кроз шуму дуг око 15 километара, гдје није било ниједне куће већ само ловачке чеке, па смо били помало у страху да пред нас не излети неки ловац са пушком или дивља животиња”, рекао је Славиша.
У Србац су стигли без иједног квара, иако је био опремљен алатом за поправку у случаја спадања ланаца и квара на точковима или мјењачу, чему су, како каже, добрим дијелом допринијели нови и квалитетни бицикли. Истиче да је за добру и сигурну вожњу потребно имати велике количине воде, прибор за личну хигијену и квалитетну бициклистичку одјећу.
“Откад сам отишао живјети и радити у Аустрију прије отприлике 23 године, возим бицикл на краћим, а нарочито дужим дионицама, по брдима и долинама. Обожавам посматрати природу и велика ми је жеља да возим комплетним током Дунава, од града Пасау у Њемачкој па све до ушћа у Црно море, што ће бити захтјевно јер се ради о путу дугом преко двије хиљаде километара, па ћу се за то морати посебно припремати”, истиче Славиша.
Пут до завичаја за Јејиниће није био једини, јер су у јулу прошле године возили упола краћу стазу до Италије дугу око 360 километара коју су прешли за четири дана.
“Тада је на бициклу ишла и супруга Славица а повели смо са собом чак и сина Ноу, који је имао свега годину дана и њему је било најљепше јер се цијело вријеме возио у приколици. Када мало порасте, ето и њега с нама у колони”, каже Славиша.
