Младе Српчанке успјешне на пољу књижевности: Сестре Мрђа глас поезије нове генерације
У времену када млади све теже проналазе аутентичан начин изражавања, сестре Маријана и Николина Мрђа из Горње Лепенице својим стиховима показују да ријечи, када долазе из срца, могу оставити дубок и трајан траг у књижевности и култури нашег краја. Њихова заједничка колекција броји више од стотину пјесама, а иза сваке стоји искуство, осјећај и неизмјерна страст према писању.
Маријана је студент Електротехничког факултета у Бањалуци и током образовања низала је успјехе и признања за знање и владање. Учешће у поетским вечерима младих талената у Народној библиотеци Српцу и рад у школској новинарској секцији, ојачали су њено самопоуздање и вјештине јавног изражавања које посједује од млађих дана.
„Љубав према поезији почела је код мене на необичан начин. Јавила се идеја у глави да се неке ријечи римују и кроз шале и разговоре почела сам склапати реченице које имају смисао. Покушала сам да напишем нешто, па није било савршено, али временом сам се усавршавала и обогаћивала рјечник“, каже Маријана.
Прву пјесму је написала у осмом разреду, када је на часу српског језика и књижевности добила тему о прољећу а наставила је активно писати у средњој школи.
„За већину мојих пјесама мисао ми дође спонтано, а опет постоје тренуци када их морам писати по потреби. Некад је потребно времена, а некад инспирација наиђе сама од себе, али кроз већину се провлаче моје емоције и осјећаји“, каже Маријана.
Током школовања је освојила друго мјесто на регионалном такмичењу из историје, а вишеструки је учесник акција добровољног давања крви.
„Свестрана сам у различитим областима али поезија ми је највише помогла да се носим са разним изазовима и кроз писану ријеч сам избацивала из себе све тешке емоције које осјећам у тренутку. Младима који се планирају бавити писањем бих поручила да не осјећају страх како ће околина на то реаговати. Понекад је умјетност критички схваћена али то не треба да их заустави и само треба да вјерују у себе и своје снове“, сматра Маријана која у слободно вријеме воли да се опушта уз књиге и музику.
Њена сестра Николина похађа србачку гимназију и бави се поезијом већ осам година. Само у прошлој години написала је чак 50 пјесама, а њени радови освојили су бројне награде. На свечаној академији поводом Дана Републике Српске, у организацији Републичког педагошког завода, освојила је треће мјесто у конкуренцији више од 250 средњошколаца.
Вишеструко је награђивана за мисаону, патриотску и социјалну поезију. Прошле године освојила је прво мјесто на литерарном конкурсу поводом годишњице Србачке бригаде а треће мјесто на конкурсу који су организовали Народна библиотека Србац и Амбасада Руске Федерације у БиХ поводом Дана побједе над фашизмом. Као основац, учествовала је у међународном такмичењу „Немањићи- страдање Срба у 20. вијеку“.
„Моји први стихови настали су у трећем разреду основне школе. Сјећам се да смо имали приредбу поводом Дана жена и пјесма је била посвећена мајци. Иако је била јако кратка, у мени је пробудила велики осјећај и жељу за писањем. Може се рећи да је све започело као жеља једне дјевојчице да се изрази и каже шта мисли, да се уважи њено мишљење, можда помогне или утјеши некога својим ријечима и пјесмама“, истакла је Николина.
За себе каже да је велики екстроверт и да никада није имала проблем са социјализацијом и јавним наступима а писање јој је помогло да побољша излагање свог критичког мишљења. Поетске вечери у Српцу, на којима је читала своје пјесме у више наврата, за њу представљају одличну прилику да млади покажу свој таленат и упућује захвалност свима који препознају и цијене умјетност.
„Размишљам да једног дана објединим своје пјесме и објавим поетску збирку, или више њих. За мене је карактеристично да не могу написати пјесму ако је нисам проживјела у својој глави и увијек кажем, ако желите да ме упознате, прочитајте моје пјесме. Свака носи одређен аспект живота, али најчешћи мотиви су ми захвалност, надахнуће, љубав и пожртвовање“, истиче Николина.
Поред писања, активна је и као едукатор. Члан је Клуба младих Црвеног крста у Српцу, где је одржала бројне едукативне радионице. Сарађује са Удружењем грађана Цезар на еколошким пројектима, а одржала је и радионице за основце и малишане у вртићу о важности матерњег језика и заједништва.
„Када сам кренула на прву радионицу у вртићу била сам јако скептична и за мене је то био изазов јер никада до тада нисам радила са дјецом млађом од шест до седам година. Сама израда радионице је била комплексна јер је било потребно прилагодити вокабулар и програм вртићкој дјеци. Али је било јако пријатно и носим са те радионице позитивна искуства“, каже Николина.
У слободно вријеме воли да експериментише у кухињи и бави се спортом и недавно је на школском такмичењу у одбојци освојила прво мјесто са својом екипом. Посебно воли да прочита неку добру књигу и ове године је проглашена за најактивнијег читаоца Народне библиотеке Србац за 2024. годину у конкуренцији средњошколаца. И она је, попут сестре, веома активна у школској новинарској секцији.
„Мислим да човјек никада није све научио и да се у свему требамо опробати и видјети шта нам најбоље лежи, у чему уживамо и шта нас испуњава. Све се може стићи ако сте добро организовани и то је кључ за квалитетан живот и образовање. Јако је важан и начин на који се учи, некоме треба пар сати да савлада градиво а мени до сат-два и зато је веома значајно учити начине учења“, истиче Николина.
Иако се разликују у плановима за будућност, Маријана се види као инжењер електроенергетике, док Николина планира студије психологије или педагогије.
„Иако нам то неће бити професија, вјерујем да страст према умјетности неће никада нестати јер је писање за нас начин живота и дио нашег бића. Када почнете једном тиме да се бавите, то више није начин изражавања већ дио живота, дио вас. Младима бих поручила да буду оно што јесу и да се не осврћу на мишљење околине јер побједник је губитник који је још једном покушао“, сматра Николина.
