Изложба о српском устанку у Великој источној кризи отворена у Српцу
Изложба под називом „Срби у Великој источној кризи (1875–1878): 150 година од почетка ратова за ослобођење и уједињење“ отворена је синоћ у Градској галерији “Рајко Петковић” у Српцу, у организацији Народне библиотеке.
Аутори изложбе су проф. др Боривоје Милошевић и доц. др Радован Субић, са Kатедре за историју Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци, а изложба обухвата 20 паноа на којима су приказане фотографије, архивска грађа, новински чланци и различите публикације из тог периода.
Директор библиотеке, Славиша Стојковић, рекао је да нас поставка изложбе враћа у један од најзначајнијих периода у историји српског народа када је, на темељима страдања, почело ново поглавље у борби за слободу и уједињење српског народа.
„Повод за изложбу је 150 година од почетка Источне кризе, догађаја који је из темеља измијенио односе на Балкану и утицао на судбину српског народа. Све је почело у љето 1875. године, када је из Невесиња одјекнула прва пушка. Невесињска пушка није била само пуцањ против османске власти, то је био крик слободе, искра која је запалила пламен устанка широм Херцеговине, Босне, Старе Србије и Црне Горе. Велика источна криза изродила је српско-турске ратове, отварање српског питања у европској дипломатији и, коначно, Берлински конгрес, који је донио европско признање српске државе. Тај период означава преломни тренутак када је идеја слободе постала стварност, а жртва народа добила своје историјско оправдање”, рекао је Стојковић.
Он је додао да ће посјетиоци на отвореној изложби осјетити дух страдања, наду и снагу која је изњедрила нову страницу наше националне историје.
Проф. др Боривоје Милошевић истакао је да је изложба посвећена обиљежавању 150 година од почетка Велике источне кризе, те да је њена концепција заснована на радовима представљеним током научног скупа одржаног у мају на Филозофском факултету у Бањалуци.
Нагласио је да је циљ био да се прикаже један од кључних тренутака националне историје, када су се преци српског народа дигли у трогодишњи оружани устанак са тежњом да остваре слободу и уједињење са Србијом и Црном Гором.
„Година 1875. је једна од најзначајнијих у српској историји. Што се тиче 19. вијека, она је у равни са 1804. и почетком Првог српског устанка, с тим што крај тога процеса није био толико успјешан и плодотворан као што су жељели наши преци. Јула 1875. године, када је дошло до тог првог оружаног сукоба, касније познатог као ‘Невесињска пушка’, чинило се да је то само још један у низу инцидената, али је за неких мјесец дана прерасло у отворени устанак на подручју данашње источне Херцеговине, а од средине августа устанак се проширио и на наше крајеве”, рекао је Милошевић.
Према његовим ријечима, политички односи почињу да се компликују, услиједио је низ дипломатских криза, да би у прољеће 1876. дошло до фамозних априлских дешавања у Бугарској.
“У љето 1876. српске кнежевине улазе у рат са Османским царством, а сва велика надања завршила су се Берлинским конгресом. Потом је наступило доба аустро-угарске окупације, које је показало да српски народ, осим пушком, зна да влада и пером, и да су важни школа, образовање и црква”, истакао је Милошевић.
Доц. др Радован Субић рекао је да је изложба покушај да се на достојан начин обиљежи један од најзначајнијих догађаја у српској историји, уз подсјећање да је од почетка Велике источне кризе, која је започела мањим оружаним сукобом у јулу 1875. године у Невесињу, прошло већ 150 година, а да се сукоб већ у августу проширио и на Kрајину.
Субић је посебно скренуо пажњу на један, како је навео, занемарен документ из 1876. године, у којем се на више мјеста у Босанској Kрајини и источној Херцеговини проглашава сједињење Босне са Србијом, а Херцеговине са Црном Гором.
„На Видовдан 1876. године, српски устаници овдје у Босанској Kрајини су на четири мјеста истовремено прогласили сједињење Босне са Kнежевином Србијом. Истовремено, на неколико мјеста у Херцеговини српски устаници су прогласили сједињење са Kњажевином Црном Гором. Та два историјска акта ниједна од сила није прихватила, али у овом контексту, у којем говоримо, битно је да су наши преци имали високо развијену националну свијест и да се тим прогласима јасно испољава њихова жеља и намјера због које су се подигли на оружје. Дакле, и прије 150 година, носила нас је свијест о слободи и за њу се давао живот”, рекао је Субић.
Извор: Радио Србац
