Гојко и Горан у манастиру Хиландар: Мир и благостање испунило њихова срца и душе
Гојко и Горан у манастиру Хиландар: Мир и благостање испунило њихова срца и душе
Након 33 дана пјешачења и 1150 пређених километара, Српчани Гојко Басурић и Горан Грабовац окончали су ходочашће до манастира Хиландар гдје су јуче и данас обишли комплетан манастирски комплекс смјештен на сјеверном дијелу Свете Горе и поклонили се Чудотворној икони Пресвете Богородице Тројеручице, као најпоштованијој икони у овој православној светињи и најзначајнијој икони српског народа.
Свој несвакидашњи поход започели су 25. јуна из манастира Осовица управо испред иконе која је по угледу на лик Тројеручице насликана и посвећена у манастиру Хиландар и дарована манастиру Осовица.
Са Гојком и Гораном разговарали смо данас поподне док су у Солуну чекали лет за Београд, гдје ће их вечерас дочекати пријатељи и чланови породице са којима ће у ноћним часовима стићи у Србац.
Долазак до Хиландара за Гојка је био испуњење животног сна, а емоције које је осјетио када је након више од мјесец дана пјешачења закорачио у највећу српску светињу, саграђену на иницијативу Светог Саве, не могу се ријечима описати.
“Kада уђете било гдје након толико дана ходања то је посебан доживљај, а камоли на једно овакво свето мјесто. Није нам био проблем пјешачити толико дуго, иако сам мислио да ће бити десетак пута теже него кад сам ишао на Острог и сигурно је да смо могли још да је требало”, каже Гојко.
Присјећа се тренутка кад су ушли у Сјеверну Македонију, јер их је захватила еуфорија што већ корачају кроз трећу државу, након што су препјешачили БиХ и Србију, и имали су осјећај као да им је први а не двадесет и неки дан хода.
“На сву срећу, нисмо имали повреда, осим жуљева, али све то смо успјешно санирали. Жуљеви су били ту да нас опомену, како бисмо доживјели сваки корак. Да их није било, пола ствари би се заборавило, али кад те заболе док ходаш, остану ти урезани у мисли ти тренуци за читав живот”, истиче Гојко.
По доласку у Хиландар срдачно их је дочекала братија манастира, а посебно отац Николај који им је у свему био при руци и помогао им око повратка кући, како би на вријеме стигли на трајект и аеродроме.
У манастиру су обишли цијели комплекс, цркве, капеле, али и винограде и друге пратеће објекте, а осјећај оног што су видјели, како кажу, мора се лично доживјети.
“Мир и благостање које се осјети у овој српској светињи је оно што смо одмах осјетили чим смо стигли и тај осјећај нас је држао цијело вријеме. Поштовали смо распоред који важи сваког дана у манастиру, устали у 4 ујутру на богослужење, а затим присуствовали литургији од 6.30 до 8 часова када је услиједио доручак. Цјеливали смо мошти светитеља и присуствовали вечерњој служби од 18 часова, а након вечере отишли на конак”, каже Горан.
Због епидемиолошких мјера, услијед пандемије вируса корона, у манастиру тренутно нема велики број туриста, а према ријечима Горана, може се видјети више монаха и других свештених лица, него посјетилаца. Током свог боравка, упознали су неколико вјерника из Србије, Kанаде, али и источног дијела Републике Српске који су такође први пут боравили у манастиру и са којима су остали у контакту.
“Морали смо урадити брзи тест на корону прије самог укрцавања на брод и то је био један од услова да уопште кренемо према Светој Гори. Захваљујем се свештенству Српске православне црквене општине Србац и манастира Осовица који су посредовали да добијемо визу за улазак на Свету Гору за свега 24 часа, јер се иначе мора раније најавити и чека се и по неколико мјесеци”, каже Горан.
До Хиландара су препјешачили 1150 километара и имали 11 километара кумулативног успона брдским стазама. Направили су око милион и по корака, а у четири државе обишли су преко 40 општина и градова.
“Од укупно 33 дана хода, свега два до три дана је било облачно а један дан је падала киша. Сви остали дани су били сунчани а понекад и врели, јер су температуре често прелазиле 30 степени. То нам је правило проблема око воде за пиће, јер се брзо гријала. Ноћи су често биле тропске и температуре је достизала и до 26-27 степени, нарочито у јужном дијелу Сјеверне Македоније и у Грчкој, али све смо успјешно пребродили. Задња три до четири дана нас је нарочито тресао адреналин јер смо знали да се ближимо циљу”, каже Горан.
Он се захвалио свим добрим људима који су им давали подршку током цијелог пута, нудили помоћ и преноћиште, а нарочито њиховим Српчанима који су их дочекивали на неколико локација и доносили им чисту одјећу и основне потрепштине.
Са собом су носили и дрон, тако да су направили доста видео записа и снимака, нарочито на Светој Гори које ће у скорије вријеме објавити на друштвеним мрежама. Обојица се слажу да је ово било незаборавно искуство на које би се једног дана можда поново одважили.
“Два пута сам ишао до Острога који за мене има посебно мјесто у животу и осјетио сам готово сличне емоције и испуњење и овај пут. Чврста вјера је нешто што ме мотивише да кренем на оваква путовања и даје ми снагу да издржим све препреке”, каже Гојко а његове ријечи потврђује и Горан који каже да му је ово ходочашће донијело истинску и трајну радост, духовно испуњење и мир.
