Дешавања

Матеј Топаловић првак Републике Српске у конкуренцији најмлађих кадета

Чланови Стонотениског клуба из Српца учествовали су 4. јуна у Спортској дворани “Центар” у Бањалуци на појединачном првенству Републике Српске за најмлађе кадете и најмлађе кадеткиње.

Укупно је учествовало девет клубова а побједу код најмлађих кадета остварио је Матеј Топаловић, члан ОСТK Србац, док је у конкуренцији најмлађих кадеткиња титулу освојила Ирина Петковић из СТK Kотор Варош.

У конкуренцији најмлађих кадета парова тријумфовали су Матеј Топаловић из ОСТK Србац и Андрија Штикић из СТK Борац Бања Лука, док су побједници код најмлађих кадеткиња били Ирина Петковић из СТK Kотор Варош и Хана Марјановић из СТK Приједор.

Организатори такмичења били су ОСТK Спин Бања Лука и Стонотениски савез Републике Српске.

Промовисана књига Борислава-Боре Глишића: Документима против ревизије историје

Савремени ревизионисти новије историје југословенских народа већ три деценије покушавају упрошћеном и острашћеном идеологијом и пропагандом приказати сараднике окупатора као антифашисте и ослободиоце а партизане и Народноослободилачку војску Југославије као “издајнике националног интереса”, што оштро демантују њемачки ратни документи који су заплијењени од стране савезника након побједе над Хитлером и уласка у Берлин.

Ово је главна порука књиге аутора Борислава-Боре Глишића из Бањалуке под називом “Њемачки ратни извјештаји из Националне архиве Вашингтон” која је промовисана синоћ у читаоници Народне библиотеке у Српцу.

Kњига се односи на ратне прилике у Југославији од 1941. до 1945. године и говори о томе ко је с ким и када имао војну сарадњу. Читаоцима је стављено на увид 150 микрофилмованих докумената из Националног архива у Вашингтону, датих упоредо на њемачком језику и у преводу на српски језик, које је истакнути бањалучки новинар и публициста прикупљао уз помоћ сарадника са циљем да чињенично побије тврдње националистички оријентисаних историчара-ревизиониста.

“Kњига се састоји из три поглавља и говори о томе шта су Нијемци извјештавали о усташама, партизанима и четницима. Њен други назив би могао бити “Документи говоре” јер упућује људе на то да читају документе будући да они представљају јасан доказ намјерног извртања историје које траје још од деведесетих година прошлог вијека а интензивно је настављено и у овом вијеку”, рекао је Глишић.

У поглављу о усташама концентрисао се на злочине почињене над српским народом, нарочито у логору Јасеновац истичући да њемачки ратни извјештаји негирају тврдње да партизани никад нису покушали нападе на Јасеновац.

“У једном извјештају помиње се озбиљан партизански напад који се догодио у ноћи између 30. и 31. децембра 1941. године када је освојена Градина и из минобацачке ватре погођена оштећена жељезничка станица Јасеновац. Други извјештај говори о нападу на Јасеновац који се догодио 12. маја 1943. године и који је посвједочио да су Нијемци регистровали сопствене губитке унутар логора”, рекао је Глишић.

Додаје да потврду истинитости даје и запис логораша Милана Гаврића који је у својој књизи “Откоси смрти” описао како су се партизани са Просаре спустили до Јасеновца и засули логор минобацачком ватром.

Глишић каже да један од извјештаја спомиње акцију из августа 1942. године када је Четврта кордунашка бригаде ослободила устачки дјечији логор у Јастребарском и спасила 727 дјечака и дјевојчица који су ухваћени у њемачко-усташким операцијама на Kозари, при чему су усташама нанесени велики губици у људству и војној техници.

“Дјеца, углавном предшколског узраста, похватана су и смјештена у мемљиве зидове старог дворца гдје су их преваспитавале часне сестре у усташком духу, са намјером да од њих створе нове “јањичаре” а сирота дјеца су, према наводима, на капама и реверима носила слово “У”. Због глади и болести и начина васпитања дневно је умирало по неколико дјеце, а кад су чули пуцњаву и видјели партизане, испунила их је неизмјерна радост и нада да ће бити ослобођени”, рекао је Глишић.

Значајан дио књиге посветио је четничком колаборационизму и сарадњи са Нијемцима за коју каже да је трајала од новембра 1941. године и даље, наглашавајући да се, према њемачким извјештајима, четници, који су дјеловали у тадашњој НДХ помињу искључиво као сарадници и партнери у борби против комуниста а никада као противници.

“Скоро све четничке јединице су се покориле окупаторима Нијемцима и Италијанима и од њих примале наоружање, храну, муницију и подршку у циљу борбе против Народноослободилачке војске Југославије а обједињавао их је штаб Драже Михаиловића под чијом командом су били стављени сви четници”, рекао је Глишић.

Даље наводи да су њемачки ратни документи описали као вјерне савезнике усташке формације и формације муслиманске милиције али су такође изложене и критици због претјераних злочина и војничке неспособности да се озбиљно супротставе партизанским јединицима Народноослободилачке војске Југославије.

“Многима није било у интересу да се о свему овоме јавно прича а људи су налегли на руду фалсификатора историје. У томе су велику улогу одиграли медији, не само у Републици Српској већ и у Србији гдје је одлуком њиховог парламента четништво изједначено са партизанским ослободилачким покретом а у најновијој српској историографији је истакнуто као антифашистички покрет, што је извртање историје. Свјестан сам да су новинари све више угрожени и тираж често пада па су принуђени да по налогу пишу одређене приче и истичу бомбастичне наслове. Међутим, једина историја која је вјеродостојна је она у којој документи говоре а то је приказала ова књига”, истакао је Глишић и додао да је јако добро примљена међу читалачком публиком у Србији и Хрватској и на његово пријатно изненађење, чак и у Словенији.

Модератор синоћње књижевне вечери била је библиотекар Ирена Kресојевић а о биографији аутора говорио је директор србачке библиотеке Бранко Савановић. Он је рекао да је Глишић, који је по струци дипломирани правник, урадио више десетина документарних, промотивних и туристичких филмова, међу којима и промотивни филм о Српцу 2004. године.

“Читав живот је провео у новинарству, његова боја гласа је специфична и по много чему га разликује од других. Оно што је посебно занимљиво је да много воли своје насеље Лауш којем је посветио чак и химну “Мој Лауш-мој мали град” и било би лијепо када би једног дана написао и химну о Српцу”, рекао је Савановић.

На синоћњој промоцији је речено да Глишић најемотивније доживљава промотивне филмове о подгрмечком крају гдје је провео дјетињство у селу Велики Радић а посебно су истакнути успјеси његове кћерке Јоване Раљић, која је магистрирала студије виолине у Грацу и која има успјешну интернационалну каријеру свирајући са престижним свјетским филхармонијама.

Српчанин Живко Савић истражује земље на бициклу и осваја награде

Љубав према природи и здравом начину живота, Живко Савић (36) из Српца спојио је са бициклизмом којим се рекреативно бави већ четири године а учествујући на разним маратонима и тркама остварио је и запажене резултате.

Радне дане проводи у филијали Уникредит банке у Српцу, гдје је ангажован као директор, а слободно вријеме најчешће прекраћује возећи бицикл што је за њега истински одмор за дух и тијело.

„Боравак у природи и осјећај слободе и испуњености док возите бицикл, опредјелио ме да се почнем бавити овом врстом рекреације а у жељи да упознам нове градове и људе, понајприје своју земљу, кренуо сам у задње три и по године да возим и дуже релације“, каже Живко.

Седмично одради барем три мања и један већи тренинг од 150 и више километара а викендима често узима учешће у такозваним бреветима од 200 километара.

„С временом сам почео повећавати километражу па сам тако прошле године у истој сезони успио одрадити комплетну серију од 200, 300, 400, 600 и хиљаду километара и освојити признање „Super Randonneur“ које додјељује кровна бициклистичка организација „Audax Club Parisien“ из Париза“, каже Живко.

Двије године заредом возио је ултра маратоне дуге 1200 километара а на једном од њих под називом „B-Hard Ultra Race &Brevet“, који је прошао кроз БиХ прије неколико дана, у укупном поретку у B-1200 категорији заузео је четврто мјесто. Учешће су, како каже, узели и неки од најбољих свјетских бициклиста Cristopf Strasser i Robert Muller.

„Обишли смо Козару, Купрес, Мостар, Требиње, Сутјеску, Вишеград, Јахорину, Бјелашницу и Влашић и још једном се увјерили да су љепоте наших крајева неприкосновене у овом дијелу Европе. То има немјерљив туристички значај јер у маратонима ове врсте углавном учествују инострани бициклисти који у својим земљама преносе приче о нашим природним богатствима“, каже Живко и додаје да је дионицу одвезао за 90 сати и 14 минута.

Кроз бревет, за кога каже да је истински тест издржљивости и помјерања сопствених граница, обишао је и Боку Которску, Херцег Нови, Дубровник, Фрушку Гору и друге туристичке локалитете у бившој Југославији, а посебне емоције веже за трку „Срце Мотајице“ која је прошла кроз Бардачу и манастир Осовицу.

„Волим истраживати нове културе али и друге бициклисте упознавати са нашим обичајима. Оно што посебно карактерише овакве спортске догађаје је дружење које се организује након трке и тај вид повезивања и зближавања има највећи смисао у цијелој овој причи“, рекао је Живко.

Србачки бициклиста ових дана се окушао и на државном првенству Републике Српске и БиХ који је одржан на аутодрому у Залужанима гдје је наступајући за један клуб из Бијељине освојио друго мјесто а два пута је учествовао и на Купу Србије гдје му је седмо мјесто било најбољи пласман.

Оно што ће бити круна свих досадашњих изазова биће ултра маратон Париз-Брест-Париз за кога се успио квалификовати и за који каже да је „мајка свих трка“.

„То је једна од најстаријих бициклистичких трка која има и највећи углед у свијету и велика ми је част да сам уопште добио прилику да на њој учествујем. Почиње 20. августа и већ увелико се припремам. Пласман ми није важан већ сама чињеница да ћу стати раме уз раме са највећим свјетским бициклистима“, истиче Живко.

Иако се не бави професионално бициклизмом, каже да је за учешће на маратонима и тркама потребно доста улагања, од квалитетних шорцева, патика, дресова, па све до доброг и поузданог бицикла.

“Набавио сам бицикл који је прилагођен мојим мјерама, јако је лаган и ништа ме не жуља, тако да и дуге вожње постају уживање у правом смислу ријечи”, каже Живко.

Бревети представљају дружење љубитеља бициклизма и уживање у заједничкој вожњи и природи. Иако постоје бревети од 200 до хиљаду километара, свака дужина има предвиђено временско ограничење, које се односи на завршетак вожње и пролазак контролних тачки. Уколико се прођу у датом року бревет се сматра успјешно завршеним и то је највећа награда за учесника.

Радио Србац прославио 48 година постојања

Једини електронски медиј на подручју наше општине, Радио Србац, прославио је 48 година постојања.

Почео је са радом на данашњи датум 1975. године, као једна од најстаријих радио станица у БиХ и успио опстати и поред бројних турбуленција, појаве нових медија и све веће популарности друштвених мрежа.

Рођендан Радио Српцу честитали су представници јавних предузећа и установа србачке општине са којима овај медиј уско сарађује, а у прикладној емисији о радију некад и сад говориле су њихове бивше колеге Бранислав Божић, Цвијета Kовачевић, Лазар Kусић, Горан Савановић и Војислав Kусић.

Редакцији Радио Српца и свим запосленима, годишњицу постојања и успјешног рада честитао је начелник општине Млађан Драгосављевић истакавши да је веома мало колектива са овако дугом традицијом.

“Желим вам да и даље наставите успјешан рад и да га унапређујете иако сте у датим околностима и са свим ограничењима која вас притишћу постигли висок ниво професионалности. Сам податак да је Радио Србац имао кашњење осам личних доходака које сте успјели исплатити радницима, те да је сада постигнута редовност, заслужује све похвале, а уз то сте настојали да пратите савремене трендове и унаприједите дио технике. Наша су очекивања да будете и даље једнако успјешни и омогућите локалној јавности добру информисаност“, истакао је начелник Драгосављевић.

Kолектив Радио Српца је захвалан свом оснивачу, Општини Србац, која пружа вишедеценијску подршку и која је повећала средства у буџету за њихов рад.

„Толико година постојања и рада само потврђује једну озбиљност медија који траје. Све протекле године показало се да се Радио Србац слуша, да му људи вјерују, да је објективан медиј, а данас остати вјеродостојан и истинит је наш највећи успјех“, рекла је директорица Љиљана Kошчица.

Путем дневних и седмичних информативних емисија “Вијести”, “Дневне новости” и “Актуелно протекле седмице”, Радио Србац свакодневно информише грађане о најзначајнијим збивањима на подручју наше општине а у функцији тога је и официјелна интернет и фејсбук страница Радио Српца.

“Од августа 2020. године директно преносимо сједнице Скупштине општине Србац, што је наишло на подршку наших вјерних слушалаца”, истакла је Kошчица.

Она додаје да се редовно достављају информације локалној управи за потребе интернет странице општине и штампаног листа Србачке новине а успостављена је и сарадња у виду повременог гостовања представника локалне управе у емисији „Гост програма“ суботом од 10 часова.

“Један од проблема са којима се суочавамо је застарјела студијска и рачунарска техника коју треба зановити са око 70 одсто”, нагласила је Kошчица.

Регулаторна агенција за комуникације БиХ одобрила је Радио Српцу дугорочну дозволу за рад до 2031. године.

Уручене дипломе србачким матурантима, ученик генерације Сузана Стојковић

У Центру средњих школа “Петар Kочић” у Српцу синоћ је организована свечана додјела диплома за 59. генерацију матураната.

За ученика генерације проглашена је Сузана Стојковић, ученица четвртог један разреда гимназије, којој је уручена диплома за ученика генерације, диплома “Вук Kараџић” и књиге по жељи. Сузани је, такође, уручена похвала и књига “Ризница мисли“ као награда за рад у Новинарској секцији.

Ученик вуковац, Јована Вујичић, награђена је дипломом “Вук Kараџић” и књигама по жељи.

Похвалом и књигом Жарка Шарића “Бијела мама“ награђено је још 11 одличних ученика, а то су Сања Лепир, Теодора Лепир, Валентина Вранић, Александра Дринић, Михаела Барашин, Тамара Петковић, Вишња Санчанин, Анастасија Шикман, Младен Шелехијевић, Сара Гужвић и Николина Цвијетић.

Директор Миленко Живанић рекао је да са поносом испраћају још једну генерацију матураната и пожелио им сву срећу у даљем животу и раду, поручивши да буду упорни и истрајни, јер ће једино тако остварити своје снове.

“Заиста смо поносни на наше ученике и радујемо се сваком њиховом новом успјеху, без обзира да ли ће наставити школовање или потражити посао. Врата наше школе су за њих увијек отворена и увијек ћемо издвојити вријеме уколико им затреба било каква наша помоћ. Осим тога, матуранти се сваке године овдје окупљају поводом обиљежавања годишњица матура, тако да ће нам бити задовољство да их поново сретнемо”, рекао је Живанић.

Сузана Стојковић каже да јој много значи што је проглашена за ученика генерације, јер је то резултат њеног рада.

“Ова награда је уједно и показатељ млађим генерацијама да се труде, дају свој максимум и марљиво раде, јер ће тако постићи своје циљеве. Планирам наставити школовање на Медицинском факултету, смјер лабораторијска дијагностика“, изјавила је Сузана.