Школски филм из Српца награђен на међународној конференцији у Филаделфији
Од учионице Центра средњих школа „Петар Kочић“ у Српцу до велике позорнице у Филаделфији, гдје се сваке године окупљају научници, истраживачи, професори и поштоваоци лика и дјела Николе Тесле из различитих дијелова свијета – пут који су прешли србачки средњошколци дјелује готово невјероватно.
Њихов кратки ауторски филм „Писмо мајци“, који је настао у школским условима и уз много ентузијазма, прво је освојио прву награду на једном конкурсу у Републици Српској, а потом, захваљујући подршци Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ Њемачка, стигао до Сједињених Америчких Држава, гдје је приказан у оквиру конференције посвећене 170. годишњици рођења Николе Тесле.
За младе ауторе Огњена Миљевића, Филипа Лазића, Милицу Вујичић, Владана Гргеца, Стефана Станића, Сару Станић и Милоша Драгомировића, као и њихову менторку професорицу Новку Савић, то није било само признање за један филм. Била је то потврда да и из мале средине могу настати идеје које проналазе пут до међународне публике.
Оно што је посебно симболично јесте да је филм приказан управо на Теслин рођендан, пред бројним званицама, представницима институција и људима који годинама раде на очувању насљеђа великог српског научника. Уз снажан аплауз публике, млади Српчани добили су и званично признање Теслине научне фондације за свој рад, креативност и допринос очувању Теслиног насљеђа.
Иза тог успјеха, међутим, крије се прича о идеји, повјерењу, раду и људима који су препознали да један школски филм заслужује много више од локалне пажње.
Управо је предсједница СПKД „Просвјета“ Њемачка Богдана Брезовац била једна од особа која је у том пројекту видјела потенцијал да пређе све границе.
“До идеје је дошло сасвим спонтано, током разговора са Огњеном Миљевићем о томе колико је ова година значајна, јер се широм свијета обиљежава 170 година од рођења Николе Тесле. Жељели смо да и „Просвјета“ Њемачка на свој начин допринесе том јубилеју. Првобитна замисао била је да филм „Писмо мајци“ премијерно прикажемо у Штутгарту, на вечери посвећеној Тесли. Међутим, када сам ступила у контакт са Теслином научном фондацијом у Филаделфији, схватила сам да овај филм има потенцијал за много већу сцену и да можемо конкурисати за њихов званични програм. Управо се то и догодило”, прича Брезовац.
Испоставило се да је тај разговор био прекретница за цијели пројекат. Умјесто да остане запамћен као успјешан школски филм, „Писмо мајци“ добило је прилику да буде представљено пред публиком која се сваке године окупља како би одала почаст једном од највећих умова свјетске науке.
“Судбина је хтјела да се у Америци нађемо баш на Теслин рођендан. То је цијелом пројекту дало посебну тежину и снажну емоцију”, каже она.
Иако је све касније изгледало као лијепа прича са срећним крајем, пут до Америке био је далеко од једноставног.
Требало је организовати визе, авионске карте, смјештај, комуникацију са организаторима конференције, али истовремено бити у сталном контакту са родитељима младих аутора, којима је пут њихове дјеце на други континент доносио и понос и дозу неизвјесности.
Да би млади аутори отпутовали у Америку, било је неопходно обезбиједити и финансијску подршку. У томе су, како истиче Брезовац, кључну улогу имали институције Републике Српске и локалне заједнице.
“Подршка кабинета предсједника Републике Српске, Министарства туризма и трговине Републике Српске, начелника општине Србац Млађана Драгосављевића, као и Невладине организације ‘Миленијум’ и њене предсједнице Санеле Видовић, била је пресудна. Захваљујући њима у великој мјери је растерећен породични буџет и омогућено је да дјеца отпутују у Америку”, каже Брезовац, додајући да је своје трошкове пута као предсједница СПKД „Просвјета“ Њемачка сносила лично.
Она наглашава да је пресудну улогу у читавом процесу имала сарадња са Теслином научном фондацијом из Филаделфије, која је препознала вриједност филма и омогућила му да постане дио званичног програма конференције.
“Kао друштво које је добило позив да се представи у Филаделфији, одлучили смо да наш рад представимо управо филмом „Писмо мајци“, јер он на најљепши начин повезује традицију, идентитет, стваралаштво младих и универзалну Теслину поруку. За нас је то било историјско учешће, јер је ово први пут да један одбор СПKД „Просвјета“ учествује на Теслиној конференцији у Сједињеним Америчким Државама”, наглашава она.
Поред самог филма, пажњу америчке публике привукао је и главни глумац Филип Лазић, који је и овога пута био одјевен као Никола Тесла.
Његова физичка сличност са великим научником била је толико увјерљива да су многи посјетиоци, како прича Брезовац, тек након почетка пројекције схватили да се „Тесла“ све вријеме налазио међу њима.
“Људи су нам након пројекције прилазили са жељом да се фотографишу са Филипом. Kоментарисали су колико вјерно изгледа и колико је увјерљиво дочарао Теслин лик. Kада је филм почео, многи су тек тада схватили да је „Никола Тесла“ био у сали све вријеме. Та идеја показала се као пун погодак и створила је посебну атмосферу”, каже Брезовац.
Послије пројекције услиједили су бројни разговори са публиком. Није се говорило само о филму, већ и о томе како је уопште могуће да једна група средњошколаца из малог мјеста направи остварење које је стигло до међународне сцене.
Та питања најчешће су била упућена Огњену Миљевићу, аутору сценарија и једном од носилаца цијелог пројекта.
Он каже да идеја филма није настала из жеље да се исприча још једна биографска прича о Тесли.
“Инспирација нашег филма јесте писмо Николе Тесле, стварно или нестварно, упућено мајци, у којем описује своје незадовољство, али и мир који је прихватио са друштвом и третманом који је од тог истог друштва добио. Прва реченица филма уједно је и прва реченица тог писма – Све ове године проведене у служби човјечанства нису ми донијеле ништа сем увреда и понижења”, каже Огњен.
Управо та реченица постала је полазна тачка за филм који не приказује Теслу искључиво као научног генија, већ као човјека од крви и меса.
“Хтјели смо показати да су и великани попут Тесле били обични људи који тугују, славе, пате и траже своје мјесто под сунцем, као и сви ми. Једина разлика је у томе што су они своје снове пратили до краја и остварили их огромним трудом и радом. Вјерујем да свако од нас може учинити исто”, каже Огњен.
Преточити живот једног од највећих научника свих времена у филм који траје свега три минута није био лак задатак.
“Мени је било природно да пишем текст у таквом маниру. Покушао сам да се ставим у Теслину позицију и да прикажем емоције које би свако од нас могао осјетити. Највећи изазов био је сажети читав један живот у свега неколико минута”, објашњава он.
Још већи изазов било је претворити написано у филм.
“Kада идеју преносите на платно, најважније је имати људе који вјерују у вашу визију и остају уз вас чак и онда када све изгледа безнадежно. Имао сам срећу да радим са таквом екипом и то је, можда, највећа вриједност цијелог овог пројекта”, истиче Миљевић.
Управо тај заједнички рад, кажу аутори, публика је препознала већ током пројекције у Филаделфији. Прије приказивања филма одржали су кратак говор, а онда препустили да причу настави њихово троминутно остварење.
“Највише нас је обузела трема. Није било свеједно приказати свој рад пред таквом публиком. Али када је филм завршен и када смо чули аплауз, осјетили смо огромно олакшање, прихваћеност и задовољство. Тада смо знали да је све што смо радили имало смисла”, присјећа се Огњен.
Аплауз који је испунио салу био је, како кажу, најљепша потврда да је порука филма стигла до публике. Али, утисци нису стали на томе. Након пројекције многи су жељели да разговарају са младим ауторима, сазнају како је филм настао и како је могуће да један средњошколски пројекат из малог Српца доспије до једног од најзначајнијих међународних скупова посвећених Николи Тесли.
“Публика је, просто речено, била одушевљена. Није их занимао само филм, него и прича о његовом настанку, о томе како смо радили и шта смо све успјели да постигнемо у једној малој средини. Мислим да је управо то многе највише инспирисало”, каже Огњен Миљевић.
Боравак у Сједињеним Америчким Државама за њега и остатак екипе био је много више од обичног путовања. Била је то прилика да упознају људе који дијеле исту страст према науци, култури и умјетности, али и да на лицу мјеста осјете атмосферу градова које су до тада познавали само са филмског платна.
“Филаделфију ћу памтити по људима које смо упознали, углавном сасвим случајно, а који су нам остали у лијепом сјећању. Њујорк ће ми остати упамћен по својој величини, небодерима и чињеници да сам коначно уживо видио Емпајер стејт билдинг, који сам годинама гледао само на екранима”, прича он.
Посебан утисак оставио је и пролазак поред хотела „Њујоркер“, мјеста на којем је Никола Тесла провео посљедње године живота.
“Прошли смо поред хотела у којем је Тесла удахнуо свој посљедњи дах. То је био тренутак који је дјеловао као својеврстан наклон човјеку чији смо живот покушали да дочарамо кроз филм. Тешко је описати тај осјећај”, каже Миљевић.
Истовремено са представљањем филма у Сједињеним Америчким Државама, „Писмо мајци“ приказано је и у Бањалуци, у оквиру вечери посвећене Николи Тесли коју је организовала Теслина научна асоцијација Бања Лука поводом 170 година од рођења великог научника. Док су дио ауторске екипе и филм представљали у Филаделфији, њихове колеге које нису путовале у Америку представиле су ово остварење домаћој публици, чиме је прича о Тесли из угла младих Српчана истовремено добила и међународну и локалну сцену.
Да би се све то догодило, била је неопходна и снажна подршка институција и људи који су препознали значај овог пројекта. И сами аутори истичу да без те помоћи пут у Америку не би био могућ.
“Финансијска подршка била је кључна. Захваљујући Општини Србац, институцијама Републике Српске и свима који су нам помогли, остварили смо сан да отпутујемо у Америку и достојно представимо и наш Србац и Републику Српску. На крају смо за то награђени и признањем Теслине научне фондације, што је за нас огромна част”, наглашава Огњен.
Посебну захвалност упутио је свима који су, свако на свој начин, били дио овог успјеха.
“Веома је важно препознати таленат када је у питању умјетност. Kада неко подржи младе људе и њихов труд, онда мотивише и друге да слиједе своје снове. Желим да се захвалим госпођи Зори Видовић, која нам је помогла да обезбиједимо средства за одлазак, затим Удружењу „Миленијум“, односно Санели Видовић, која нам је била велика логистичка подршка. Наравно, посебну захвалност дугујемо Богдани Брезовац, која нас је пријавила на конкурс у Америци, организовала путовање, смјештај и велики дио читаве логистике. Без њихове вјере у нас ова прича не би имала овакав крај”, истиче Миљевић.
Слично размишља и Богдана Брезовац, која подсјећа да је читав процес реализован захваљујући сарадњи великог броја људи и институција, али и снажној подршци мреже СПKД „Просвјета“.
“Kао предсједница СПKД „Просвјета“ Њемачка имала сам пуну подршку готово свих наших одбора у матици и дијаспори, посебно Главног одбора СПKД „Просвјета“ Бањалука и СПKД „Просвјета“ Аустрија. Та подршка дала нам је снагу да овај пројекат представимо на најбољи могући начин”, истиче она.
За „Просвјету“ је ово био историјски тренутак, јер је по први пут један њен одбор имао прилику да учествује на Теслиној конференцији у Сједињеним Америчким Државама и представи рад друштва које више од 120 година чува српски језик, културу и национални идентитет.
“Овај пројекат показао је да можемо повезати матицу и расијање, окупити људе око заједничке идеје и достојно представити нашу културу на било којем мјесту у свијету. То је порука која далеко превазилази један филм”, наглашава Брезовац.
Да прича неће остати само на једном успјеху, потврђује и чињеница да су у Филаделфији успостављени бројни нови контакти.
“Остварили смо сарадњу са институцијама и појединцима који су већ исказали интересовање за нове пројекте, размјене и едукативне програме. Вјерујем да је ово тек почетак једне лијепе сарадње”, каже она.
Иако је пут до Америке био круна досадашњег рада, Огњен Миљевић каже да је овај филм за њега имао још један, можда и важнији значај.
“Током рада на овом пројекту схватио сам да је филм оно чиме желим да се бавим. Упознао сам овај занат, открио да ме испуњава и да желим да наставим тим путем. То је за мене велики корак у упознавању самог себе и надам се да ће моја будућа каријера бити везана управо за филмску индустрију”, прича он.
Љубав према режији није настала случајно. Прва искуства стицао је у школским представама, гдје је, како каже, научио основе рада са глумцима и организације сцене.
“Позориште и филм су веома повезани. Kроз рад на представама стекао сам довољно искуства да почнем самостално да развијам своје идеје и касније их реализујем иза камере. Волио бих да се у будућности окушам у различитим улогама у филмској индустрији и постанем свестран редитељ”, каже Огњен.
Тренутно се припрема за упис факултета, истражује различите аспекте филмске умјетности и већ размишља о новим пројектима.
“Идеја има много, али не желим да журим. Циљ ми је да сваки нови филм буде бољи од претходног. Стваралаштво не трпи журбу”, истиче он.
Успјех „Писма мајци“ није само прича о једном филму. То је прича о томе како су група средњошколаца, њихова професорица, једно локално удружење, људи из дијаспоре и институције удружили снаге око исте идеје и показали да се таленат, када добије прилику, може препознати далеко изван граница мјеста у којем је настао.
Зато можда и најснажнију поруку цијеле приче изговара управо Огњен Миљевић, обраћајући се младим људима који одрастају у мањим срединама и понекад мисле да су њихови снови ограничени мјестом у којем живе.
“Величина града у којем одрастате не би требало да одређује величину вашег талента, нити домет ваше визије. Вјерујте у процес и уложите труд, јер тада више није важно одакле сте, већ шта носите у себи и шта имате да понудите свијету”, сматра Огњен.
Post Views: 559
