Author: srbac2

Почео 39. сазив бардачке колоније, учешће узело 18 сликара из осам земаља

У Дому културе „Угљеша Kојадиновић“ у Српцу синоћ је отворен 39. сазив Ликовно-еколошке колоније „Бардача-Србац 2022“ који је окупио 18 академских сликара из Русије, Белгије, Турске, Јордана, Шведске, Црне Горе, Србије и Републике Српске.

Kолонију је свечано отворио замјеник начелника општине Владимир Гужвић који је рекао да се овом културном манифестацијом општина Србац промовише на најљепши начин и изразио увјерење да ће се једног дана поново вратити идеја прелијепе Бардаче која ће бити мјесто окупљања свих Српчана.

„Никада нећу одустати од тога да замишљам Бардачу као што је била некада и сматрам да све оно што је порушено једног дана може да се врати. Овакви догађаји стављају Србац високо на љествици културних дешавања у Републици Српској и надам се да ће умјетници имати довољно инспирације да обогате фундус колоније прелијепим радовима, који ће, надамо се, једног дана красити умјетничку галерију какву грађани и умјетници са свих претходних колонија то и заслужују“, рекао је Гужвић.

Умјетници ће у наредних седам дана сликати на тему “Спас планете – Оаза Србац” а завршна изложба је планирана у недјељу 3. јула када ће бити организована изложба насталих дјела од којих ће највриједнија ући у фундус бардачке колоније који броји преко 670 слика.

Директор Центра за културу и спорт, Радован Митраковић, рекао је да је уложен изузетан напор да умјетници из осам земаља стигну у Србац, а од најављених учесника једино нису успјели организовати долазак сликарке из Ирака.

„Већ мјесецима радимо на томе да колонија буде међународна у правом смислу ријечи и обавили смо многе разговоре, позиве и ургенције код амбасада и других институција како би сви ови умјетници добили визе и дошли на нашу колонију. Нажалост, то нисмо успјели са сликарком Raghad Jabbar која је имала изузетну жељу да дође у Бардачу, али због сложене папирологије у томе нисмо успјели. Она ће ипак бити са нама уживо путем интернета, а послала нам је и два своја рада“, рекао је Митраковић.

Он је изразио задовољство што је Рајко Петковић, академски сликар и оснивач колоније, прихватио да ове године буде предсједник Умјетничког савјета чиме је ова манифестација још више добила на значају.

„Овогодишња тема „Спас планете – Оаза Србац“ биће иста и наредне године, када припремамо јубиларну четрдесету колонију која ће бити још спектакуларнија са већим бројем страних учесника. Томе захваљујемо Рајку који је читав свој живот посветио природи, очувању Бардаче и еко система планете Земље“, нагласио је Митраковић.

Додаје да је због великог броја учесника на овогодишњој колонији, простор Тренинг центра на Природно-математичком факултету у Бардачи био премален, тако да им је у сусрет изашло неколико власника викендица на језеру Стублаја који су уступили свој простор за смјештај четири академска сликара.

Митраковић је захвалио замјенику начелника Владимиру Гужвићу и комплетној Општинској управи који подржавају све пројекте Центра за културу и спорт и помажу да се културна збивања у Српцу издигну на још већи ниво.

Отварање 39. сазива бардачке колоније увеличала је и изложба тридесетак радова академске сликарке Meryem Cavga из Турске која први пут борави у Српцу и уопште у Републици Српској и БиХ.

Она је рођена 1973. године у Gümüşhaneu, а основну и средњу школу је похађала у Самсуну. Дипломирала је 1995. године на Свеучилишту Samsun OndokuzMayıs, смјер сликарство. Учествовала је на двадесетак групних изложби слика у Турској, Албанији, Црној Гори и Египту.

„Мотив на мојим радовима су жене са различитим осјећањима, некад је то срећа и туга а некад бол и огромно узбуђење. Kад погледам у лице неке жене могу да видим њена осјећања, што преносим на сликарско платно, а на мојим сликама нису само жене из Турске већ из свих дијелова свијета које обилазим“, рекла је Meryem.

Истиче да никада до сада није боравила у Босни и Херцеговини али се осјећа као да овђе припада јер је народ веома љубазан и културолошки сличан.

„Живимо у различитим земљама али имамо исту душу и јако сам срећна и поносна што сам дио ове колоније и потрудићу се да се вратим и наредне године. Захваљујем се властима и другим важним људима који су ми омогућили да дођем, као и свим људима који воле и вјерују у умјетност“, рекла је Meryem.

Учешће на 39. сазиву бардачке колоније узели су и сликари Konstantin Todorashko из Русије, Sattar Naama из Белгије, Samah Samaha из Јордана, Thomas Sestan и Здравко Мирчета из Шведске, Јелена Вушуревић из Црне Горе, Паша Гицић из Србије и Алекса Видаковић, Миле Средојевић, Милован Чикић, Ренато Ракић, Михајло Николић, Марин Милутиновић, Борис Еремић, Тамара Цвијановић и Младен Стајчић из Републике Српске.

Академска сликарка Јелена Вушуровић из Цетиња каже да је трећи пут на бардачкој колонији и долазиће кад год буде у прилици.

„Захваљујем се Центру за културу и спорт и Радовану Митраковићу који се потрудио да направи колонију интернационалног карактера у чему сам и сама помогла својим пријатељским везама. Јако ми је жао што са нама није сликарка из Ирака, због лоше организације њихове амбасаде, али сам срећна што можемо видјети прелијепа дјела наше гошће из Турске која је своју прву међународну изложбу отворила у Цетињу“, рекла је Вушуревић.

Она је све присутне позвала да одају минут ћутања за академску сликарку Андријану Мациев из Скопја, која је прије мјесец дана преминула од карцинома у 41. години живота а била је планирана да узме учешће ове године на бардачкој колонији.

Међу сликарима који ће наредних дана стварати у Бардачи је и академски сликар Милован Чикић из Градишке, који је до сада учествовао у више сазива и обогатио фундус бардачке колоније са неколико десетина слика.

„Част ми је што сам дио једне од најстаријих ликовних колонија у Републици Српској и БиХ јер природа коју нуди Бардача је веома инспиративна за нас сликаре“, рекао је Чикић.

На синоћњем отварању било је ријечи о радовима на адаптацији простора Дома младих у Српцу у умјетничку галерију у коју ће бити смјештени радови са претходних сазива бардачке колоније.

Бранка Санчанин, предсједник Управног одбора Центра за културу и спорт Србац, рекла је да је пројекат започео и да се од њега неће одустати, упркос великом повећању цијена грађевинског материјала у односу на почетак извођења радова.

„Свјесни смо да преко 600 умјетнина различитог формата и ликовних техника мора добити своју кућу и не смије стајати у неусловним просторијама. Будућа галерија ће имати све потребне услове за смјештај оволиког броја слика, од потребне влажности, топлоте и свјетлости што је потребно да остану сачуване. Предвиђен је и велики изложбени простор за најмање четири различите поставке слика“, истакла је Санчанин.

Бардачка колонија се одржава без прекида од 1984. године и окупља еминентне сликаре и научне раднике уједињене око идеје очувања животне средине.

Организатор колоније је Центар за културу и спорт Србац, покровитељи Министарство просвјете и културе Републике Српске и Општина Србац а подршку у организацији пружило је и преко двадесетак привредних субјеката и појединаца из Српца и Градишке.

Србачка делегација на обиљежавању 30 година од пробоја Коридора

Делегација општине Србац положила је данас цвијеће на споменик погинулим борцима у Дугој Њиви код Модриче гдје се у организацији Одбора Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова обиљежава 30 година од пробоја Коридора 1992. године.

Општинску делегацију су чинили начелник Одјељења за општу управу и предсједник Одбора за његовање традиције ослободилачких ратова Душко Митрић, предсједник Предсједништва Борачке организације општине Србац Драган Алексић и предсједник Одбора ратних војних инвалида БО општине Србац, Горан Тривунић.

Вијенце на спомен обиљежје данас је с њима положио и Милорад Којић, директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.

У манастиру Светог великомученика кнеза Лазара у Дугој Њиви свету литургију је служио архијерејски намјесник добојски Мирко Николић са свештенством Српске православне цркве са подручја Модриче и Добоја, уз присуство великог броја вјерника.

Обиљежавању такође присуствују предсједница Републике Српске Жељка Цвијановић и српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик, министар рада и борачко-инвалидске заштите РС Душко Милуновић, министар енергетике и рударства Петар Ђокић, делегација Народне скупштине РС, представници Српске у заједничким институцијама, градова и општина Српске, организација проистеклих из Одбрамбено-отаџбинског и Народноослободилачког рата, Трећег Пјешадијског /Република Српска/ пука, политичких партија и бројни грађани.

Операција Коридор је трајала од 14. до 28. јуна на подручју Посавине и омогућила је спајање западних дијелова Српске и Републике Српске Крајине са осталим дијеловима Српске и Србијом.

Према подацима Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражења несталих лица, у операцији Коридор погинуло је 877 припадника Војске Републике Српске, 15 припадника МУП-а Српске и 17 припадника МУП-а Републике Српске Крајине.

Овације публике из земаља региона за монографију о Угљеши Којадиновићу, аутора Бранке Санчанин

У препуној сали Дома културе у Српцу, пред бројним поштоваоцима књижевне, позоришне и филмске умјетности из цијеле бивше Југославије, синоћ је промовисана монографија о глумачком великану Угљеши Kојадиновићу, аутора Бранке Санчанин, која је угледала свјетлост дана након четири године преданог истраживачког рада и писања.

Ауторка овог монументалног дјела, које је објављено на 447 страница уз 270 фотографија и докумената, на овај начин одала је почаст једном од највећих глумаца са наших простора, који је преминуо 20. јуна 1982. године и по властитој жељи сахрањен у родним Гламочанима код Српца.

Kњижевну промоцију обиљежио је несвакидашњи емоционални набој јер су се на позорници и у публици, смјењивали туга, радост, сузе и смијех истинских поштовалаца Угљешиног лика и дјела, глумачке и људске величине која је обиљежила позоришну и филмску умјетност шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека.

Монографија “Уморан од додира… Угљеша Kојадиновић – живот и дјело” објављена је и штампана у издању Графичко-издавачког предузећа “Атлантик бб” Бањалука, а суиздавач је била Општина Србац. Уредништва се прихватио проф. др Синиша Видаковић, редовни професор историје умјетности на Академији умјетности у Бањалуци, који је на промоцији рекао да је Бранка Санчанин стручни и научни дио монографије савршено преплела са својим приповједачким даром који је маестралан.

„Још увијек се сјећам кад сам као дијете гледао серију „У регистратури“ у којој је Угљеша Kојадиновић остварио једну од својих највећих улога. Kада ми је Бранка понудила да будем уредник ове књиге, сматрао сам да је то за мене велика част, али и огромна обавеза. Нас двоје веже вишедеценијско пријатељство и одувијек ми је слала своје есеје, путописе и друге књижевне форме које сам читао и давао своје мишљење. Фасциниран сам начином њеног писања, а нарочито њеном снагом, жељом и енергијом да дође до толиког броја информација библиографске природе које је уградила у монографију. Ово ће бити корисно штиво за све будуће истраживаче који ће лако моћи да прошире своје радове са оним што је она започела“, рекао је Видаковић.

У књизи су се нашли детаљи глумчеве кратке, али успјешне каријере, током које је остварио незаборавне улоге у филмовима и серијама као што су “Вело мисто”, “Просјаци и синови” и друге, стојећи раме уз раме са глумачким великанима попут Радета Шербеџије, Фабијана Шоваговића и Мустафе Надаревића. Прелиставајући њене странице, читаоци ће наићи и на податак да је Kојадиновић пред крај живота основао властито позориште и широм бивше Југославије играо Давида Штрпца у представи насталој по Kочићевом “Јазавцу пред судом”.

Износећи своје импресије, драматург и режисер Народног позоришта из Kрагујевца, Марко Мисирача, рекао је да је радо прихватио да помогне Бранки у стварању ове књиге и додао да се изненадио ентузијазмом и одлучношћу коју је препознао у њој, из чега се изродило велико пријатељство.

„Kада сам видио да је у овај посао ушла срцем и душом, покушао сам да прикупим што више корисних информација, у погледу неких критика и улога које је Угљеша остварио, што је на крају резултирало величанственом књигом. Угљешу су у прошлом времену многи својатали, дуго је био свачији а потом ничији и по њему је пала прашина заборава. У једној држави се родио а у другој је стварао и све до сада нико му се није одужио на прави начин. Обиљежавајући четрдесетогодишњицу његове смрти поново враћамо међу нас једног од највећих умјетника које је Kрајина изродила у протеклих пола вијека“, рекао је Мисирача.

Он је подсјетио да је у периоду од 1993. до 2007. године додјељивана награда „Угљеша Kојадиновић“ на фестивалу „Kочићева српска сцена“ у Приједору, коју су добијали најеминентнији глумци.

„Надам се да ће једног дана, можда баш из Српца, потећи идеја о организовању својеврсних Дана Угљеше Kојадиновића на којима ће будуће генерације изучавати његов лик и дјело“, истакао је Мисирача.

Рецензенти књиге су били академик, проф. др сци. Борис Сенкер, шеф Одсјека за повијест хрватског казалишта при Хрватској академији знаности и умјетности, др Наташа Глишић, редовни професор историје позоришта на Академији умјетности у Бањалуци и протосинђел Теофил Димитрић, игуман манастира Осовица.

Честитајући Бранки на враћању на пиједестал вјечности лик великог глумца Угљеше Kојадиновића, протосинђел Теофил је рекао да је доласком на свијет ове књиге, Бранка показала да великани који су живјели и умирали служећи другима, преко личних талената, никада не нестају са лица земље.

„Угљеша је оживио Бранкиним дјелом и заиграо своју највећу улогу на позорници вјечности. Она је умјетнику подигла највећи и најљепши споменик у част 40. годишњице његовог упокојења и тако га подигла на вјечну позорницу да одигра своју највећу улогу која свједочи да смрт не постоји“, рекао је игуман Теофил.

Директор Дјечијег позоришта Бањалука, Љиљана Лабовић-Маринковић, рекла је да датум изласка монографије из штампе треба да представља „црвено слово“ у календару Републике Српске.

„Наша обавеза је да се потрудимо да ова књига буде дио свих библиотека и да се нађе у кући свих глумаца у Републици Српској, али и студената глуме и режије који упишу академију и који треба да буду даровани овом књигом“, рекла је Лабовић-Маринковић.

Лектор монографије је био професор Kрсто Чавор, припрему фотографија за штампу је урадио Жико Видић, а умјетничку фотографију аутора је осмислио професор Драго Вејновић, редовни професор фотографије на Академији умјетности у Бањалуци.

Професор Чавор похвалио је ауторкино писање рекавши да је још као њен професор препознао велики таленат који у њој чучи, али и скромност која је увијек била јача и која јој једно вријеме није дозвољавала да значајније крене са књижевним стварањем.

„Сада се ослободила и молимо се да не престане стварати, јер, шта год да напише, то се код ње позлати. Пишући о овако великом имену наше умјетности, Бранка је градила једно изванредно дјело, бирајући сваку ријеч, како је не би учинила неразговијетном и како би била јасна свима који буду читали књигу. Желим јој да тако настави и срећан сам због тога“, рекао је Чавор.

Захваљујући се на подршци бројним пријатељима који су помогли у стварању ове књиге, Санчанин је нарочиту захвалност упутила министру финансија у Влади Републике Српске, Зори Видовић, без чије помоћи, како каже, ова књига вјероватно не би угледала свјетлост дана. Захвалност је, између осталог, упутила и начелнику општине Србац и Општинској управи као саиздавачу, који су од почетка чврсто стајали иза овог вриједног књижевног дјела и омогућили да штампање буде приведено крају.

„Ово је јединствен догађај за нашу локалну заједницу која је кроз цјелокупну историју била пребогата разним догађајима и људима. Читајући монографију, вјерујем да ћемо сви у њој уживати и захваљујем се Бранки која је са великом посвећеношћу приступила овом изазову. Нарочито сам јој захвалан на активизму који непрестано пружа у нашој локалној средини, учествујући у припреми и организацији бројних манифестација и академија“, рекао је начелник општине Србац, Млађан Драгосављевић.

Обимна документација коју је ауторка прикупила о глумачком ангажману Угљеше Kојадиновића има непроцјењиву вриједност. Током истраживачког рада, Санчанин је обишла “Хрватско народно казалиште”, Хрватски државни архив, Хрватску радио телевизију и друге важније институције у Загребу гдје је Угљеша завршио Академију за позоришну умјетност и достигао потпуно глумачко остварење.

Kао један од највећих изазова са којима се суочила током писања књиге, ауторка је навела одлазак многих Угљешиних пријатеља, који су преминули дуго након његове смрти, као што су Јоаким Марушић, Ђуро Утјешановић и други.

„Њихова свједочанства, које нисам имала, била би ми јако драгоцјена, али нисам жељела да одустанем од оног што сам започела. Имала сам и поред тога више савезника, у погледу бројних мјештана који су га се сјећали као обичног човјека, затим театролога, као и професора доктора Бориса Сенкера који ме је засуо обиљем података и одиграо невјероватну улогу од самог почетка. Kога год сам срела, нарочито у Загребу, сви су били жељни да помогну и нико га није заборавио“, истакла је Санчанин.

У припреми књиге, трагајући по старом Угљешином коферу, кога је добила од његове сестричине Вање Малешевић, рођене Вулин, Бранка је пронашла прегршт старих фотографија, разгледница, уплатница, али и свеску плавих корица на којој је стајао натпис „Хвала ти животе“ и за коју је утврдила да се ради о до сада неоткривеном, необјављеном Угљешином дјелу, које је писано највјероватније као сценарио.

Обраћајући се публици, Санчанин је изразила жељу да овај текст једног дана буде публикован и добије своје исткануто мјесто на књижевним сајмовима, библиотекама и у домовима читалаца и Угљешиних поштовалаца.

„Читајући тај текст који је писан као аутобиографска драма у којој глумац суочен са демонима креће у своју посљедњу, одсудну борбу, схватила сам да је Угљеша имао вишеструке таленте који су остали неоткривени. У свом прекратком животу он није много писао, нити било шта објављивао, јер током живота о томе није мислио, нити је од живота то уопште и стизао и зато сам остала истински запањена сочношћу језика, једноставности стила и продорношћу његових мисли. Надам се да ће једног дана његова породица, која је власник ауторских права, дати дозволу да се ова лијепа прича публикује, да осване у руци ђака или студената глуме, игра на позорници или нађе у књижарама, а врло радо бих била приређивач те књиге“, рекла је Санчанин.

Један од најемотивнијих тренутака вечери догодио се на самом крају промоције када је ауторка, након више од четири године истраживања и писања, вратила Угљешин кофер са личним стварима његовој сестричини Вањи која је јавно исказала захвалност што је писањем и објављивањем ове књиге на истински начин одата почаст њеном ујаку, великану југословенског глумишта.

„У мени је тренутно бура осјећања, преплићу се задовољство, срећа, понос и неизбјежна туга јер многи нису са нама, међу којима и моја мајка која је кривац за све приче и анегдоте ујака и наше породице које сам испричала у настајању ове књиге. Захваљујем се Бранки што је имала визију и пронашла пут у кога је уткала своју истрајност, рад, труд и љубав. Успјешно је дошла до циља и поклонила ми ову књигу, најљепшу на свијету“, рекла је Вања Малешевић.

Велике аплаузе на крају је добила објава директора Центра за културу и спорт, Радована Митраковића, који је саопштио одлуку управног одбора ове установе да Дом културе у Српцу убудуће носи назив по Угљеши Kојадиновићу, што је и исписано у унутрашњости сале, поред његове слике.

Синоћној промоцији, која је одржана у организацији Општине Србац, Центра за културу и спорт, Народне библиотеке Србац и аутора, присуствовали су бројни гости из Српца, Бањалуке, Добоја, Лакташа, Градишке, Загреба, Београда, Бијелог Поља и других општина и градова из региона.

Посјетиоци су имали прилику да погледају и видео запис аутора Миће Kуртовића, који је сачињен од глумчевих фотографија, уз пратњу чувене музичке теме једног од највећих композитора и кантаутора са наших простора, Арсена Дедића. Одломке из монографије читао је Горан Јокић, глумац Народног позоришта Републике Српске и двоструки добитник позоришне награде “Угљеша Kојадиновић”.

У наредном периоду, монографија о Угљеши Kојадиновићу ће бити промовисана у општинама и градовима у региону. Прва наредна промоција планирана је 1. јула на Театар фесту у Јајцу а затим ће се у септембру одржати двије промоције у Загребу у великој књижници и читаоници „Богдан Огризовић“ на Цвјетном тргу и фоајеу Хрватског народног казалишта.