Вишегодишња борба за потомство дала резултате
Вишегодишња борба за потомство дала резултате
Свако дијете је божији дар, а срећа оних који потомство годинама жељно ишчекују вриједна је сваке борбе, због чега парови никада не треба да одустају ма колико вантјелесна оплодња била тешка и исцрпљујућа.
Поруке су то чланица удружења грађана „За осмијех више“ које окупља око 50 парова из цијеле Српске, а чија је највећа жеља да се једног дана остваре у улози родитеља.
Предсједница овог удружења, Жељана Божић Лазић из Српца, након десетогодишње борбе за потомство на прагу је остварења животног сна јер очекује принову са супругом Миланом. Да ће управо она бити међу првима из удружења која ће сазнати радосну вијест, није ни слутила. Kада је прије шест мјесеци урадила тест на трудноћу и сазнала да је у другом стању, остала је у шоку.
„Скоро цијелу деценију чекам на потомство али сам посљедњих пет година интензивно у поступцима вантјелесне оплодње. Један од њих сам недавно провела и морао је проћи одређен период да би се сазнао исход поступка. Али познајући себе то нисам испоштовала и моје нестрпљење је окончао кућни тест на трудноћу. Kада сам угледала те двије толико ишчекиване цртице потекле су сузе радоснице“, каже Жељана.
Од превеликог узбуђења је једва дошла себи и услиједиле су додатне претраге и прегледи који су показали да се трудноћа нормално одвија и да би у јануару сљедеће године требало на свијет да донесе дјевојчицу.
„Иако кажу да је трећа срећа, код нас је била четврта. Два поступка смо обавили у Бањалуци и оба су, нажалост, била неуспјешна, због чега смо се одлучили за клинику Бона Деа у Сарајеву. У августу прошле године први поступак у овој клиници је имао негативни исход а почетком године смо поново покушали и успјели“, рекла је Жељана.
До испуњења највеће животне жеље није било лако доћи. Иако су имали финансијску помоћ у прва три поступка, четврти су морали финансирати сами што је био огроман ударац за њихов кућни буџет, али како каже, не жали ниједног тренутка.
„Прва два поступка у Бањалуци у потпуности је финансирао Фонд здравственог осигурања Републике Српске. Током трећег поступка Фонд нам је помогао са износом од 5.500 KМ а Општина Србац са 2.500 KМ. Четврти и уједно посљедњи поступак смо сами платили а цифра се кретала око 10 хиљада KМ, можда чак и више јер нисмо водили детаљну евиденцију трошкова. Накупило се ту свега, од терапија, трошкова пута па све до самог поступка оплодње“, истиче Жељана.
Додаје да су породица и околина радосну вијест дочекали са великим одушевљењем али и страхом од нежељених компликација.
„Већина је сазнала након што је прошао тај почетни, ризични период, односно када је трудноћа била видљива на око. Морам да напоменем да сви који су чули за то били су пресрећни јер знају колико себе сам дала у тих десет година борбе“, каже Жељана.
Истиче да јој је много значила подршка пријатељица из удружења које воде свакодневну борбу са стерилитетом и у сталном су контакту путем „вибера“ и друштвених мрежа гдје размјењују савјете и искуства. Веома је обрадовала информација да су поред ње, још два пара из удружења остварила трудноћу путем вантјелесне оплодње у овој години.
„Сваки успјех у нашем удружењу је вјетар у леђа оним паровима који се и даље боре. Ми смо као једна велика породица и од срца се радујемо сваком успјеху“, каже Жељана.
Иако очекују прво дијете, Жељана и Милан, који су у браку од прошле године, не планирају стати на томе и планирају ширити потомство уколико то буде могуће.
„Поручила бих свим паровима да никада не одустају, ма колико била тешка борба. А када једног дана осјетите прве покрете ваше бебе у стомаку, тада ће нестати сва бол и туга коју сте годинама носили у себи“, каже Жељана.
Само дан прије ње у истој клиници поступак вантјелесне оплодње обавила је и чланица удружења Драгана Смиљанић из Лакташа. Први покушај је успио и са супругом Драшком очекује дјевојчицу која на свијет такође треба да дође у јануару. Све тешке тренутке су дијелили са Жељаном и Миланом што је резултирало да на крају постану и кућни пријатељи.
„Kада смо сазнали да сам трудна, Драшко и ја смо били поприлично смирени. Радовали смо се на свој тихи начин. Због свих тешких ситуација које смо прошли, рекли смо себи, идемо полако, корак по корак. Задали смо себи прво мали циљ, прегурати до прве контроле, па онда до сваке сљедеће. Kонтроле су ишле на сваких 14 дана прва три мјесеца, и на нашу радост, све је било у реду. Вантјелесна оплодња је процес који је захтјеван физички, али је психички пуно тежи, и зато смо сматрали и трудили се остати смирени колико год је могуће током читавог поступка“, каже Драгана.
Њихова борба је трајала шест година, уз много успона и падова и разних терапија које нису увијек давале жељени резултат.
„Сјећам се самог почетка када смо се питали зашто баш ми, шта даље и коме се обратити. Оно што нас је највише обесхрабрљивало је недовољна посвећеност према нашем проблему са стручне стране. Пуно времена смо стајали у једном месту и никако нисмо успјели да се помјерамо. Доста тога нам је било нејасно, а адекватне одговоре баш и нисмо добијали. Сами смо се сналазили како смо знали и умијели. Још један велики проблем је био и финансијске природе. Пуно терапија, које су биле доста скупе. Читав поступак, са путним и хотелским трошковима је коштао 20 хиљада KМ. Фонд је рефундирао трошкове у износу од 5500 KМ а од своје локалне заједнице смо у два наврата добили једнократну помоћ. Међутим, и тај финансијски фактор се занемари када се обратите доктору у кога стекнете повјерење и коме вјерујете“, каже Драгана.
А тај медицински стручњак је био Али Месут са сарајевске клинике Бона Деа који је са својим тимом стручњака показао изузетну стручност и професионалност и задобио безгранично повјерење Драгане и Драшка.
„Доктор Али је човјек чија се стручност види при првом контакту са њим, на консултацијама. Оно што га издваја и то треба нагласити је његов начин опхођења према паровима пацијентима, психолошки приступ. Директан је, тачан и прецизан у одговорима, али и кад је најтеже труди се дати савјет, упутити куда даље. Читав његов тим стручњака састављен од уролога, ембриолога, анестезиолога и сестара слиједе његов примјер. То су људи који раде претежак посао, а у сваком моменту су доступни да одговоре на питање и отклоне сваку недоумицу“, каже Драгана.
Додаје да су били принуђени да се обрате клиници у Сарајеву јер нису могли обавити вантјелесну оплодњу у Бањалуци због одређених медицинских захвата који се овдје не раде.
„У цијелом процесу породица је била наша највећа подршка. Искрено, не знам како бисмо све то прегурали да није њих било. Kада смо им саопштили најљепше вијести, реакције се не могу описати ријечима, од суза радосница, загрљаја, захваљивања Богу и докторима. Оно што је супруга и мене чинило јаким у овом процесу је наша љубав, вјера и нада у боље и бројније сутра“, каже Драгана.
Kако каже, чланице из удружења су се заиста обрадовале када су чуле да је остала у другом стању.
„Ми се радујемо за било какву позитивну вијест у удружењу, било то да је терапија која је дала резултате или су се резултати налаза поправили, па чак и онда када удружење добије попусте у одређеним установама. Наравно да овакве вијести дјелују стимулативно. И на мене су тако дјеловале најљепше вијести других чланица. Kада се то деси створи се нека нова позитивна атмосфера, радујемо се сваком новом животу и свака остварена трудноћа путем вантјелесне оплодње даје наду наредном пару да ће се једног дана остварити у улози родитеља“, каже Драгана.
