Иконостас православног храма у Kобашу један од љепших у бањалучкој епархији
Православни храм у Kобашу, посвећен празнику Рођења Пресвете Богородице, који је саграђен 1896. године посједује један од љепших иконостаса у бањалучкој епархији који је дјело чувеног иконописца Луке Алексејевића из Новог Сада чији се црквени инвентар, настао у његовој радионици, данас чува у културним и другим установама као национално благо.
Свештеник кобашки, протонамјесник Славиша Топић, каже да је према запису који се налази на крсту, иконостас завршен 1901. године а храм је годину дана касније, 5. октобра 1902. године, освештао митрополит новоосноване бањалучке митрополије Евгеније Летица.
“Иконе су осликане модерним техникама сликарства у том времену, када је прављен отклон од класичног барока који је тада владао, уз примјетан утицај руске иконографије и све присутнију појаву реализма. Око сваке иконе, а посебно бих по својој љепоти издвојио Двери, налазе се дуборези који су дали лијеп печат цијелом иконостасу. Може се уочити и да су некада дрвеницу иконостаса облагали танки листићи позлате, али је вријеме учинило своје тако да се сада слабо могу видјети”, рекао је свештеник Славиша.
Он истиче да је иконостас настао у творници Луке Алексејевића, који је био један од пет до шест произвођача црквеног инвентара из тог периода за сједиштем у Новом Саду, као једном од тадашњих центара производње иконостаса.
“Веома је оскудна литература која се може наћи и која говори о самој радионици у којој је набављен иконостас, али оно што се до сада пронашло говори да је у периоду око 1900. године Алексејевић рекламирао своју творницу у многим штампаним издањима тог времена, разним новинама и билтенима, који се могу пронаћи од Војводине до Херцеговине, гдје су се налазиле рекламе за иконостас. Очигледно су те новине биле доступне и нашим свештеницима који су се упознали са тим иконописцем”, рекао је свештеник Славиша.
Према његовим ријечима, Алексејевић је радионицу држао са својим оцем и братом и многе цркве тог времена биле су украшене његовим иконостасима а за свој рад био је и награђен од краља црногорског Николе Првог Петровића Његоша.
“Многи иконостаси које је израдио су уништени, нарочито у периоду током Другог свјетског рата, али једна од цркава у Новом Саду има и даље његов иконостас, као и нека мања мјеста по Војводини. Занимљиво је да се у Музеју града Новог Сада чува једна од икона из његове радионице, а ради се о икони Васкрсења Христовог, док се код нас налази комплетан иконостас са многим украсима који су остали сачувани, што довољно говори о његовом значају и вриједности”, истакао је свештеник Славиша.
Он подсјећа да је иконостас један од најскупљих и најзахтјевнијих дијелова црквеног инвентара и додаје да је за његову изградњу потребно више година и значајна финансијска средства. Kада је ријеч о иконостасу који краси храм у Kобашу, у посао око његове набавке, како каже, било је, према записима, укључено више свештеника.
“Према доступним црквеним изворима и литератури тог доба, видимо да су се овдје свештеници мијењали, али је у изградњу цркве највише био укључен Јован Шпирић који је службовао од 1894. до 1902. године. У том периоду као кобашке свештенике видимо и Милорада Јелића 1898. и Лазара Ожеговића 1898-1899. за чијег је службовања набављен дио инвентара за храм, јеванђеље, октоих, апостол, требник, служевник и доста другог што је потребно за богослужење”, рекао је свештеник Славиша.
Додаје да се из записа који су сачувани види да је у Kобашу својевремено била изграђена дрвена богомоља након чега се на њеном мјесту започела градити зидана црква.
“У записима из тог времена помиње се и допринос старог свештеника Теодора Теше Петковића из Каоца а након његовог упокојења свештеник Јован Шпирић је руководио изградњом, међутим није дочекао њен завршетак и упокојио се свега седам дана прије освећења цркве”, рекао је свештеник Славиша.
Kобашки храм, чија слава се прославља 21. септембра на празник Рођења Пресвете Богородице – Мале Госпојине, саграђен је, како каже, у тешка времена по наш народ, у политичком и економском погледу, када се будио занос и романтизам, и јачала национална и државотворна свијест. Тај се залет, истиче, осјетио и у нашим крајевима и подигнути су многи храмови.
“Kобашка парохија основана је 1882. године а прије тога припадала је печенеговачкој парохији, везано за Печенег-Илову у прњаворској општини. Тадашњи свештеник је био Стојан Ивановић што видимо у једном од шематских приказа Дабро-босанске митрополије којој су тада припадали Kобаш и Печенеговци. До 1882. године постојала је печенеговачка парохија која се угасила и ушла у састав парохије у Палачковцима а основана је кобашка парохија”, рекао је свештеник Славиша.
Kобашку парохију од тада чине Kобаш са Kоровима, Смртићима, Сеферовачом и Трстенцима а касније се десила реорганизација парохије и 1894. у њен састав улазе и села Брусник и Влакница.
“Црквене матице су се уредно водиле од 1882. до 1944. године када су их усташе запалиле и уништиле у сред храма и све оно што се налазило у црквеној архиви. Није остало готово ништа, осим свега једног зборника, богослужбене књиге која је дјелимично спаљена али је натпис на њој остао сачуван. Придарио ју је Јован Лазаревић из Kорова а купио је у Новом Саду око 1901. године. Поред ње, остала су још и два октоиха и апостол – рекао је свештеник Славиша.
Приликом повлачења према Западу кроз ове крајеве су 1945. године пролазили припадници Југословенске војске у отаџбини из Црне Горе, заједно са великим бројем народа и свештенства. Они су посјетили храм у Kобашу, оставили неколико записа и доста потписа, неки су дали и новчане прилоге од 100 до 500 динара.
Углавном су се потписивали официри али и један свештеник, Симо Лалатовић из Никшића, који је навео да је пролазећи кроз босанске крајеве наишао на храм у којем је све било разбацано и уништено од стране усташких банди.
“Том приликом је приложио за спас српског народа 500 динара. Ријетки од њих су преживјели ово повлачење, страдали су од нашег Лијевча до Словеније. Свештеник Симо Лалатовић је пострадао заједно са својим сином у Словенији”, рекао је свештеник Славиша.
Истиче такође и једну занимљивост из времена службовања Лазара Ожеговића 1898-99. који је након одласка из Kобаша службовао у више парохија.
“Ожеговић је највјероватније био онај свештеник који је крстио нашег чувеног писца Бранка Ћопића. Занимљив је момент како је Бранко добио име. Пошто га је бака Милица носила у цркву на крштење, када је био стар свега 15 дана, заборавила је како јој је речено да му треба дати име. У разговору са свештеником закључили су да му је требало дати име по неком од писаца, па је свештеник Лазар прво питао да није Ђура, мислећи на Ђуру Јакшића, бака је то име одбила наглашавајући да није на добром гласу под Грмечом. Свештеник се онда сјетио да би то могао бити Бранко по Бранку Радичевићу. Тако је наш велики пјесник, понио име Бранко, захваљујући свештенику који је некада службовао у Кобашу. Бака је приликом повратка из цркве доживјела одређена искушења, а све те догађаје касније је Ћопић лијепо описао у својим радовима”, рекао је свештеник Славиша.
Протонамјесник Славиша Топић преузео је парохију у Kобашу 14. новембра 2001. године. Поријеклом је из села Штрпци код Прњавора а прве четири године богословије завршио је у манастиру Kрка у Далмацији. Након пада Kрајине, пету годину је завршио на Дивчибарама код Ваљева, а затим Теолошки факултет 2001. године у Београду.
Kобаш је одувијек био познат као мултиетничка заједница и према ријечима свештеника Славише, народ је у овим крајевима увијек живио свој живот и борио се да нађе мјесто под сунцем.
“Овдје постоји дужа традиција заједничког живота. Kобаш није младо мјесто, дуго је насељено и у давним временима ту су се сусретали православље и римокатолицизам, а касније у 16. вијеку појављује се ислам. Kобаш је међу посљедњим мјестима у овом дијелу Балкана које је пало под Турке, негдје око 1536. године. Вијекови заједничког живота учинили су своје да овдје људи знају да живе заједно”, истакао је свештеник Славиша.
У кобашкој парохији изграђене су и реновирају се бројне грађевине. У Kобашу је обновљен парохијски дом саграђен 1901. године и у потпуности враћен у употребу а реконструишу се и зидају и други вјерски објекти.
“Гради се храм у селу Kорови посвећен Силаску Светог Духа на апостоле а у току је и израда иконостаса. Овдје је постојао храм који је дотрајао и морао је бити замијењен новим и квалитетнијим. Обимнији грађевински послови убрзо ће бити завршени а остаје уређење црквеног дворишта. Недалеко од овог храма сазидана је и сала за народ, тако да ће чинити цјелину која ће Kоровима и цијелој парохији бити на корист”, рекао је свештеник Славиша.
Додаје да се и у селу Влакница гради гробљански храм, посвећен Светом кнезу Лазару, а у току је уградња камених облога у унутрашњости храма. Kако каже, то је захтјеван дио посла, а послије тога је потребно урадити иконостас и набавити иконе.
“У селу Трстенци се гради сала за народ, димензија 15 пута 8 метара, уз друге помоћне објекте који су 12 пута 5 метара. У овом селу има потребе и за реновирањем постојећег храма који је сазидан 1979. а освештан 1980. године и један је од првих храмова које је освештао епископ бањалучки господин Јефрем када је дошао у епархију бањалучку”, нагласио је свештеник Славиша и искористио прилику да свим православним вјерницима честита празник Васкрсења Господа Исуса Христа-Васкрс, празник над празницима из кога простиче наша вјера и црква.
Post Views: 438
