ИН МЕМОРИАМ: РАЈKА МИKИЋ (1941–2025)
ИН МЕМОРИАМ: РАЈKА МИKИЋ (1941–2025)
Тихо, али достојанствено, како је и живјела, напустила нас је Рајка Микић из Српца, 16. децембра 2025. године, у 84. години живота. Иза ње остаје живот саткан од бола, снаге, музике и неизмјерне љубави коју је несебично дијелила са свима које је дотакла.
Рођена 1941. године као ратно сироче, Рајкин живот је започео без родитељске сигурности. Мајка, медицинска сестра, убијена је током Другог свјетског рата, а оца је Рајка, окрутном судбином, упознала тек као одрасла особа, пред његову смрт. Одрастала је у дому у Бањалуци, гдје је рано научила шта значи ослонити се искључиво на себе. Из тог дјетињства понијела је чврстину карактера и дубоку потребу за самосталношћу. Kако је често говорила, жељела је имати свој динар, да може сама себи купити ципеле и кишобран.
Музика је постала њен заклон, њена снага и њен пут. Завршила је основну и средњу музичку школу, свирала виолину, клавир и хармонику, а потом и Музичку академију. Била је члан хора с којим је путовала и наступала широм бивше Југославије и Европе, носећи са собом таленат, дисциплину и достојанство.
Иако није вјеровала у судбину, она ју је ипак пронашла. Пријатељ Мујо, који јој је доносио храну у дом, гдје је живјела, “прорекао” јој је судбину да ће да се пресели у мали град и упозна једног једноставног човјека за кога ће се удати.
Она није хтјела ни да чује за удају а камоли за мали град, али је добила понуду за посао за замјену једне колегинице на трудничком у Српцу, дошла и почела да ради.
Ту су биле игранке, музика и млада Рајка са хармоником. Ту је био и Миливоје Микић, једноставан момак, тек враћен из војске, који је у том тренутку знао, жели да му дијете буде хармоникаш и да Рајка буде његова. Гдје год би Рајка пошла, ту је био и Миле. Из школе, из трговине, са улице… све док није пристала на плес. А онда су једне ријечи промијениле њен живот.
„Знам да немаш ни оца, ни мајку, ни сестру, ни брата, ја могу да ти будем све то“, говорио је тада Миливоје.
Рајка га је завољела и пристала на брак. Миливоје ју је, како је знала причати, одвео кући на бициклу, и тако је започела њихова заједничка прича.
Године 1963. родио се њихов син Миодраг Микић-Мики, који је остварио очев сан и постао врхунски музичар. Рајка је цијели свој живот посветила музици и дјеци. Била је наставница музичког у општини Србац, радећи у више основних школа, подучавајући дјецу од 6 до 14 година. Иза себе је оставила 35 година радног стажа и генерације ученика који је памте као строгу, али изузетно племениту и праведну учитељицу, ону која је учила више од нота, учила је животу.
Своје знање, љубав према музици и педагогију пренијела је на сина Микија и његову дјецу, своје унуке Теу, Стефана и Давида. Све троје су наставили њен музички пут. Давид Микић, млади пијаниста, данас усавршава своје умијеће на Kраљевском музичком колеџу у Лондону, након завршених студија у Фелдкирху и магистарских студија у Луцерну. Стефан је професор клавира, а Теа је, уз класично образовање, завршила и џез академију у Сент Галену, наступала широм Европе и градила успјешну соло каријеру. Kао састав „Теа Микић & Brothers“, својим концертима помагали су и другима, настављајући Рајкину тишину претварати у доброту.
Њен син Миодраг Микић преминуо је 2. фебруара 2018. године, али је Рајка и тај губитак носила са достојанством које је обиљежило цијели њен живот.
Данас за њом тугују снаха Сњежана, унука Теа, унуци Стефан и Давид, кћерка Зорица, унучад Тања и Горан, као и остала тугујућа родбина и пријатељи.
Сахрана ће се обавити у петак, 26. децембра у 13 часова, а тијело преминуле биће изложено у градској капели од 11 часова.
Рајка Микић није била само учитељица музике, била је учитељица живота. Иза ње остају ноте које не блиједе, дјеца коју је обликовала, породица која је поносно носи у срцу и музика која ће заувијек говорити њено име.
Почивај у миру, драга Рајка. Твоја мелодија траје.
