Милица Илић из Српца: Дијабетес није зауставио њене снове а подршка локалне заједнице много значи

Подршка коју Општина Србац пружа обољелима од дијабетеса типа 1 до навршене 26. године живота, кроз мјесечну новчану помоћ за набавку сензора, представља важан вид помоћи младима који свакодневно живе са овом болешћу.

Једна од њих је и Српчанка Милица Илић (26), која се већ десет година суочава са изазовима дијабетеса, али истовремено настоји да својим примјером покаже да дијагноза не мора бити препрека за остваривање животних планова. Кроз лична искуства и ангажман у удружењима, залаже се за подизање свијести о дијабетесу, разбијање предрасуда и бољи положај обољелих.

Чланица је Удружења обољелих од дијабетеса Републике Српске „Диабетно1“ и међународне платформе „League of Diabetes“, а учествовала је на бројним камповима, панелима и стручним скуповима, гдје је о овој болести говорила из перспективе пацијента.

Седамнаестог новембра ове године навршава се десет година од када јој је дијагностикован дијабетес типа 1. У то вријеме била је средњошколка и није ни слутила колико ће се њен живот промијенити. Болест је откривена готово случајно, захваљујући њеном дједу, који је имао дијабетес типа 2 и препознао симптоме које је примијетио код ње. Предложио јој је да оде у Дом здравља у Српцу и провјери ниво шећера у крви, а налази су убрзо потврдили дијагнозу.

“Када се данас вратим на тај тренутак, највише се сјећам страха и несигурности. Питала сам се шта ће бити даље. Мислим да нико ко добије такву дијагнозу не може заборавити тај моменат”, присјећа се Милица.

Ипак, вијест није била потпуно неочекивана. И раније је примјећивала промјене на организму и, као тинејџерка, покушавала је да на интернету пронађе објашњење за симптоме. Имала је готово све оне који су се повезивали са дијабетесом, па је могућност ове болести већ постојала негдје у њеним мислима.

Услиједило је привикавање на живот са новом дијагнозом, учење давања инсулина, рачунања угљених хидрата и усклађивања исхране са терапијом. Убрзо је савладала самостално давање инсулина, али и научила колико су честе предрасуде о исхрани особа са дијабетесом.

“Многи мисле да особе са дијабетесом не смију јести слаткише или хљеб. Могу јести све, уз правилно дозирање инсулина. Такође, дијабетес се не добија зато што неко једе много слаткиша, то је један од највећих митова”, објашњава она.

Велику улогу у прихватању нове животне ситуације имала је подршка породице и пријатеља. Милица се присјећа да су њени родитељи дијагнозу прихватили теже од ње, јер их је вијест затекла и изазвала велики страх. Посебно памти средњошколске дане у Српцу, када су њени пријатељи и људи из окружења брзо научили како да реагују у ситуацијама када јој падне ниво шећера у крви.

“Када бих изашла у кафић, конобари су, чим би чули да ми пада шећер, остављали своје обавезе и доносили ми сок. И данас пријатељи редовно провјеравају да ли је све у реду, да ли је шећер стабилан или ми је потребна помоћ”, каже Милица.

Посебно мјесто у њеном животу заузима удружење „Диабетно1“, у којем је пронашла људе са којима може да подијели искуства и изазове које је понекад тешко објаснити онима који не живе са овом болешћу.

“У удружењу се осјећам као код куће. Колико год да породица и пријатељи покушавају да разумију, не могу у потпуности знати како је живјети са нечим кроз шта сами нису прошли”, истиче Милица.

Од 2019. године о својим искуствима говори и на друштвеним мрежама, гдје је временом окупила и пронашла велику заједницу људи који живе са дијабетесом. Учествовала је и на Међународном конгресу Ресусцитационог савјета Републике Српске „Знање није избор“, гдје је здравственим радницима преносила добра и лоша искуства пацијената, указујући на важност слушања и разумијевања њихове перспективе.

Важан дио њеног ангажмана представља и залагање за већу доступност савремених медицинских помагала. Милица користи инсулинску пумпу, која јој олакшава дозирање инсулина, док сензоре за континуирано мјерење глукозе сматра технологијом која може значајно унаприједити квалитет живота и помоћи у спречавању опасних ситуација.

“Кориштење инсулинских пенова некада је подразумијевало и десет до петнаест убода дневно, што је временом постајало психички веома напорно. Инсулинска пумпа, коју носим неколико дана, омогућава ми да на једноставнији начин дозирам потребну количину инсулина. С друге стране, сензори омогућавају континуирано праћење нивоа глукозе и упозоравају на нагле промјене, а посебно су значајни током ноћи, када звучни аларм може упозорити особу да јој шећер пада и омогућити јој да реагује на вријеме”, наводи Милица.

У Републици Српској дјеца до 18 година имају право на рефундацију трошкова за сензоре, али проблем је у томе што потреба за овим помагалима не престаје пунољетством. Управо због тога Милица, заједно са члановима удружења, настоји да се ово право прошири и на одрасле особе са дијабетесом типа 1.

“Дијабетес не нестаје послије осамнаесте године. Он је ту читав живот. Зато се заједно са удружењем боримо да све особе са дијабетесом типа 1 имају право на рефундацију сензора. Није свако у могућности да их самостално купује, а медицинска помагала требало би да буду доступна свима. Ових дана је из Фонда здравственог осигурања Републике Српске најављено да би се то право могло остварити у 2027. години, како за осигуранике старије од 18 година са дијабетесом типа 1, тако и за труднице које испуњавају медицинске индикације и искрено се надамо томе”, наглашава Милица.

Свјесна је да многи обољели у Републици Српској и Босни и Херцеговини немају финансијске могућности да самостално обезбиједе потребна помагала. И сама је, како каже, у нешто повољнијем положају јер јој родитељи, који живе у иностранству, могу помоћи у набавци сензора. Управо због тога сматра да приступ савременој терапији не би смио зависити од финансијских могућности појединца.

Говорећи о подршци коју обољели имају у локалној заједници, Милица истиче да се ситуација у Српцу током протекле деценије промијенила. Када јој је дијагностикована болест, није било много особа са дијабетесом типа 1, посебно међу њеним вршњацима. Данас их је, како наводи, око петнаестак, а са многима је у контакту и размјењује искуства и савјете.

“Морам нагласити да је Општина Србац једна од ријетких општина у Републици Српској која пружа новчану помоћ на мјесечном нивоу за набавку сензора за обољеле од дијабетеса типа 1 до двадесет и шесте године”, рекла је Милица.

Ипак, њен живот не одређује само дијагноза. Милица учи програмирање, савладава њемачки језик и размишља о могућности живота и рада у иностранству. Воли музику, серије и игрице, а као и њени вршњаци, има бројне жеље, интересовања и планове за будућност.

Десет година живота са дијабетесом научило ју је да здравље не треба узимати здраво за готово, али и да ова дијагноза не значи крај снова, амбиција и могућности.

“Свима који су тек сазнали дијагнозу рекла бих да се не плаше, да није смак свијета и да није крај живота. То је неки нови почетак и треба да знају да дефинитивно нису сами”, поручује Милица.

Новембар је мјесец подизања свијести о дијабетесу, а централни датум у овом периоду је 14. новембар, када се обиљежава Свјетски дан дијабетеса.

Тим поводом ће данас у 12 часова у Тениском центру Републике Српске у Бањалуци, у организацији удружења „Диабетно1“, бити одржана предавања и представљена савремена медицинска помагала, међу којима су сензори и инсулинске пумпе. Посјетиоцима ће бити омогућено и бесплатно мјерење шећера у крви, као и подјела гратис сензора у ограниченим количинама.

У недјељу, у сарадњи са Бањалучком тркачком лигом, од 9 часова биће организована и трка под називом „За живот са мање боли“.