Љубав према завичају као животна мисија: Славиша Стојковић спојио традицију и урбани дух Српца

Љубав према завичају као животна мисија: Славиша Стојковић спојио традицију и урбани дух Српца

Славиша Стојковић из Српца, дипломирани професор историје и латинског језика и одборник у Скупштини општине Србац, својим животом спаја академско знање, друштвену одговорност, љубав према традицији и дух модерног времена. Узгаја боровницу на плантажи у Влакници, води два угоститељска објекта, учествује у културним и хуманитарним пројектима, а не пропушта ни најзахтјевније спортске изазове попут Трибалион трке на Калуђерским барама на планини Тари.

Љубав према историји пратила га је још од средњошколских дана, када је са радошћу читао о прошлости и анализирао историјске догађаје. То га је и одвело до студија историје и латинског језика на Филозофском факултету.

По завршетку студија, радио је прво у основној школи у Српцу, али прави професионални изазов дошао је када се запослио у Републичком центру за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица гдје је провео одређено вријеме, што сматра једним од најзначајнијих периода свог живота.

„Историја ми је увијек била више од школског предмета, отвара видике које не можемо стећи током одрастања и учи нас да критички посматрамо свијет око себе. Кроз рад у Центру могао сам да се бавим оним што је дубоко повезано с мојом породицом и историјом нашег народа и наш завјет према онима који су дали животе за Републику Српску јесте да сачувамо сјећање и истину“, рекао је Славиша.

С обзиром на то да је члан породице погинулог борца, свој допринос истраживању и очувању истине о Одбрамбено-отаџбинском рату доживио је као личну и професионалну мисију. Са жаљењем указује на покушаје дискредитације историографије Републике Српске и истовремено указује на значај рада Центра, који је до сада издао преко сто књига посвећених овим темама.

Као човјек дубоке емоције и поштовања према жртвама, Славиша редовно учествује у маршу „Стазом егзодуса“ од Тумара до Стога на Возући, којим се обиљежава страдање српског народа 1995. године, међу којима је био и велики број србачких бораца.

За њега је православна вјера јако важна и сматра да вјеровање и нада пружају велику снагу у борби са актуелним животним проблемима. Подржава бројне друштвене и хуманитарне активности и док је студирао упознао је доста људи, а првенствено је остао пријатељ са члановима удружења „Баштионик“ које помаже породицама са Косова и Метохије. Кроз своје учешће у раду Баштионика неколико пута је посјетио српске породице на Косову и Метохији.

„Када се тамо појавите и осјетите како људи живе, схватите колико наша подршка значи. То није само помоћ, то је одржавање везе са најсветијим мјестима за српски народ и људима који их чувају“ сматра Славиша.

Љубав према завичају, а нарочито селу, довела га је до тога да у Влакници засади плантажу боровница и тај мали комад земље му је, како каже, најбољи лијек за све.

„Још од младих дана сам волио бити на селу код бабе и дједа и тако ми је то остало када сам се вратио са студија. Тражио сам у томе неки смисао и жељу да се нешто ради. А с тим ме повезало пријатељство са Бојаном Видовићем из Старог Мартинца који се бави узгојем боровнице преко 15 година и дружимо се приватно. Занимало ме како то ради и одлучио сам да и ја заснујем једну скромну властиту плантажу“, каже Славиша.

Тренутно има око 400 садница и ове године очекује 600 до 700 килограма рода, а након пете године то би требало бити и више од тону.

„Углавном распродам све што произведем, најчешће међу пријатељима и познаницима. Наредне године планирам поставити противградну мрежу пошто принос доста зависи од временских услова. Проблем представља и мраз али ипак не у толикој мјери као лед, јер боровница цвјета нешто касније за разлику од других воћки, барем ова врста „дјук“ коју имам на својој плантажи“, каже Славиша.

Узгој боровнице за њега је лијек за душу јер мир који осјети кад уђе међу редове и види плодове не може се мјерити са било чим.

“То је мој бијег од свакодневице и моја терапија. Боровница је антиоксиданс, здрава је и нискокалорична. У задње вријеме људи се прилично труде здраво хранити тако да су се почеле препознавати њене благодети, иако је мало скупља од осталог воћа. Било да се ради о боровници или неком другом воћу или поврћу, савјетујем младима да искористе своја имања, макар и за малу башту, јер гледати нешто како расте, пружа унутрашње испуњење“, истиче Славиша који у слободно вријеме пече и ракију шљивовицу чиме се такође планира озбиљније посветити.

Угоститељски објекти Pub Eight и Кафетерија Eight, које води, постали су мјеста савременог духа и креативне енергије у Српцу. Већ четири године организује паб квизове, а прати и гастрономске трендове покренувши властите брендиране бургере.

„Када сам дошао на идеју да отворим локал, хтио сам више од класичне кафане. Желио сам простор који ће окупљати људе не само око пића, већ и око знања, културе и идеја, како бисмо показали да кафана може бити и мјесто гдје се нешто може научити. Када је ријеч о бургерима, то је кренуло инспирисано свјетским пабовима гдје се пије пиво и једе бургер. Наш колега Душан Ракић се бави тим стварима па смо се удружили и све се некако спојило да се заокружи лијепа прича“, наводи Славиша.

Још један важан културни допринос који је иницирао везан је за осликавање мурала с ликом глумца Угљеше Којадиновића, великог умјетника родом из србачке општине.

„Инспирацију сам добио након што сам прочитао монографију коју је написала наша суграђанка Бранка Санчанин. Пронашао сам умјетника из Србије и предложио да осликамо мурал на зиду некадашњег омладинског дома у близини паба, као подсјећање на човјека који је прославио наш град. Поносан сам што је тај простор постао препознатљив и по томе“, наглашава Славиша.

Велики је љубитељ физичке активности за коју каже да га одмара, релаксира и опоравља дух и тијело. Посебно је поносан на своје учешће на Трибалион трци гдје учествује већ три године, а најновија је одржана прије десетак дана.

„Три пута сам узео учешће са пријатељима у трци дугој 21 километар, са 35 препрека. Први пут нас је окупио Гојко Басурић и од тада учествујем редовно. То није само спорт, то је доказ себи да можемо више него што мислимо. Има оних који се спремају да побиједе али нама је важно само да је завршимо јер је физички захтјевна и увијек будемо пресрећни када дођемо до циља. Посебно ми је значајно што се одржава око 9. маја, Дана побједе над фашизмом и уочи Дана Војске Републике Српске и Светог Василија Острошког. То је неки наш симболични допринос да очувамо сјећање на страдање српског народа у Другом свјетском рату и Одбрамбено-отаџбинском рату и погинуле борце који су дали животе за нашу слободу и православну вјеру“, рекао је Славиша.

Младима поручује да вјерују у себе и да се врате својим коријенима, што је био и његов основни мотив уласка у политику. Избор у Скупштину општине Србац, гдје је изабран као одборник Савеза независних социјалдемократа, сматра логичним наставком свог дјеловања. Вођен жељом да помогне младима, али и цјелокупној заједници, залаже се за већу улогу младих у доношењу одлука.

„Мој циљ је да покажем да се и овдје може направити нешто вриједно. Млади морају бити носиоци законодавне и извршне власти, јер само тако можемо задржати људе у нашем мјесту и обезбиједити будућност. Локална руководства треба да препознају младе људе као основну снагу и дају им на значају“, сматра Славиша.

Његова порука младима је јасна: „Будите упорни, слушајте родитеље, школујте се и вратите се у свој крај. Велики градови нису рјешење за све. Истински живот је онај окружен породицом, пријатељима, природом и у малим стварима које сами изградимо.