Пензионерка Мира Јовичић из Српца шест деценија чува традицију ручног рада

Пензионерка Мира Јовичић из Српца шест деценија чува традицију ручног рада

Пензионерка Мира Јовичић из Српца већ деценијама његује умјетност веза, претварајући конац и платно у јединствене рукотворине које свједоче о богатој традицији нашег народа и вјештинама које се преносе с кољена на кољено.

Кроз стотине израђених мотива, торби, украсних предмета, таписерија и персонализованих радова, сачувала је технике које су некада биле саставни дио свакодневног живота, а данас представљају вриједан дио културног насљеђа.

Присјећа се да је иглу у руке узела први пут још 1967. године и да је већ тада почела да везе као да то ради цијели живот.

“Отац ми је рано преминуо и тих дана сам стално плакала. Тада нам је у посјету дошла једна родица која је објашњавала комшиници технике везења, али она никако није могла схватити. Ја сам слушала са стране и узела “панама” платно у руке и кренула. Оне нису могле вјеровати да никада прије то нисам радила”, присјећа се Мира.

У том тренутку није ни слутила да ће вез постати њена животна преокупација. Временом је учење претворила у вјештину, а вјештину у умјетност коју и данас његује с истом посвећеношћу.

Знање је стицала кроз стручну литературу, стрпљиво пратећи све што је могло унаприједити њен рад.

“Била сам претплаћена на лист ‘Загребачки вез’ који је излазио осамдесетих година и читала текстове о везу и народним мотивима. Редовно сам куповала часописе, јер тада није било интернета, то нам је био једини начин да учимо”, присјећа се.

Временом је израда веза постала и емотивни простор кроз који је изражавала и чувала успомене, али и прилагођавала старе предмете новим облицима.

“Некад популарни гоблени престали су бити актуелни, а мени је било жао да их бацим. Онда сам их почела преправљати, стављати на торбе и украсне предмете. Нико више не држи гоблене на зиду као прије, па сам им дала нову сврху”, каже Мира.

У свом раду има подршку породице, нарочито супруга Арсена, који је често први „контролор квалитета“.

“Кад завршим рад, прво дам мужу да погледа. Он је био извиђач у војсци, има баш оштро око. Ако он каже да је добро, онда знам да могу даље. Некад примијети и оно што ја не видим, па се заједно враћамо и поправљамо”, каже уз осмијех.

Током година учествовала је на бројним конкурсима и изложбама, а један од најзначајнијих тренутака био је када је њен рад награђен међу великим бројем учесника из цијеле бивше Југославије.

“Часопис “Базар” је расписао конкурс, било је преко хиљаду радова. Мој рад је био међу десет награђених. Добила сам транзистор као награду. Жири је рекао да изгледа као да је уткан у тканину, а не накнадно везен. То ми је остало у сјећању као велика част”, присјећа се.

Од многих радова издваја још и награду за маскоту Вучка, којег је извезла 1984. године поводом Олимпијских игара, а признање јој је стигло од Олимпијског комитета БиХ. Награђена је и прошле године на манифестацији “Свети Сава, моја слава” у Вукосављу, гдје је добила диплому за свој рад.

Посебно мјесто у њеном опусу заузима и велика таписерија, на којој је радила мјесецима, са десетинама хиљада ситних чворова.

“То је био огроман посао, 120 са 80 центиметара, око 66 хиљада чворова. Радила сам дуго, полако, без журбе. Кад завршите такав рад, имате осјећај као да сте оставили дио себе у њему”, каже Мира.

Често ради персонализоване радове, нарочито имена по жељи техником веза.

“Једном ми је дошла жена која је тражила да извезем име дјетета по имену Арсеније. Пошто се мој муж зове Арсен, ја сам грешком урадила вез са његовим именом. Послала сам кћерки у Београд слику рада, а она је прокоментарисала како сам лијепо извезла “татино име”. Тада сам схватила да сам погријешила и додала на рад још три слова”, присјећа се Мира.

Данас је и даље активна у раду и преношењу знања млађима. Чланица је Удружења жена Србац, гдје учествује у радионицама и заједничким пројектима очувања традиције.

“Држим радионице, учим друге како се ради вез. Радимо и вјенчанице са мотивима змијањског веза, које ће бити изложене на прослави Дана и крсне славе општине Србац. Биће шест вјенчаница и дјевојке ће их послије моћи изнајмити за своје свадбе. Лијепо је кад видите да млади то прихватају и уче, јер онда знате да се традиција неће изгубити”, каже она.

Истиче да је поносна бака троје унучади, два дјечака и једне дјевојчице који је подржавају у свему што ради и нада се да ће барем неко од њих једног дана кренути њеним стопама.