Здравко и Гордана Ђукић из Српца прославили златни пир: Пола вијека љубави крунисали књигама

Здравко и Гордана Ђукић из Српца прославили златни пир: Пола вијека љубави крунисали књигама

Велика љубав коју смо чували свих ових година и која нам је, на неки начин, била и судбински предодређена, помогла нам је да лакше пребродимо животне проблеме и дочекамо у слози и разумијевању педесету годишњицу брака.

Ово су ријечи Здравка и Гордане Ђукић из Српца, који су у суботу 1. маја, на свечан начин, прославили златни пир, несвакидашњи јубилеј којим се може похвалити мало који брачни пар на овим просторима.

Иако су везу започели још давне 1970. године а окрунили је браком двије године касније, Ђукићи су се познавали још од младалачких дана. Зближили су се и заљубили радећи као професори у средњошколском центру у Српцу, гдје су заједно отишли у пензију.

“Знали смо се још из дјетињства и одрастали скупа у школи. Обоје смо уписали студије у Београду и по завршетку почели радити у србачкој гимназији. Наши родитељи су се такође познавали а очеви су нам били заједно у војсци у Вараждину. Чак смо и кумовски повезани јер је мој стриц држао моју свекрву на крштењу. Све нас је спојило, а понајвише искрена љубав која је брзо планула и било је нормално да се узмемо”, рекла је Гордана, која је завршила Филолошки факултет на студијској групи Југословенска књижевност и српскохрватски језик.

Прве искрице плануле су на радној акцији у Ножичком у којој су учествовали професори и ученици како би помогли некадашњем Пољопривредном добру „Мотајица“ а успут нешто зарадили за школску екскурзију. Друштвено-производни рад био је обавеза у свим средњим школама некадашње Југославије, а Здравко и Гордана су били међу акцијашима који су тог дана брали кукуруз.

“Од раног јутра смо били на њиви и бацали кукуруз на хрпе а други их товарили на тракторе. У десет сати је био доручак и тада сам схватио да су га сви понијели осим мене, а био сам гладан. Моја тадашња колегиница, а сада супруга Гордана се осмјехнула и рекла да не бринем јер ћу доручковати са њом. И како смо тада доручковали заједно, тако то радимо и данас, више од пола вијека”, рекао је Здравко, који је завршио студије математике на београдском Природно-математичком факултету.

Стекли су бројну породицу, сина Владимира и кћерку Татјану, који су обоје академски грађани и четворо унучади, Вука, Сару, Исидору и Марију. На славље поводом великог јубилеја, које је организовано у ресторану „Монументал“ у Српцу, поред Ђукића стигли су и бројни Сладићи од којих Гордана води поријекло, али и други чланови уже и шире породице који су дошли да с њима подијеле радост и весеље.

Искрену љубав Здравко и Гордана су овјековјечили на неуобичајен начин. Педесету годишњицу везе обиљежили су 2020. године књигом „Из дневника једног професора“ коју је написала Гордана, пренијевши на странице папира Здравкове истините догодовштине од дјечачких до пензионерских дана, док су златни пир дочекали другом заједничком књигом „Kо смо ми“ у којој је описано њихово поријекло и препричане Горданине родитељске приче.

“У мени се дуго рађала идеју да нешто овако напишем а за вријеме пандемије вируса корона, када смо били затворени у кући, ријешила сам да то и реализујем, што је Здравко подржао. Он је причао а ја сам слушала и биљежила и тако је настала наша прва књига са 37 кратких прича, препуна илустрација које је нацртала унука Сара. Kњигу нисмо промовисали због епидемиолошке ситуације а другу смо објавили ових дана и подијелили је породици и пријатељима на прослави нашег јубилеја. Kада се све мало смири, планирамо их обје промовисати”, каже Гордана.

Она је прије шест година написала свој књижевни првенац „Небо пуно бисера“ у којој је сабрала 39 најбољих литерарних радова својих ученика.
Здравко се такође окушао као аутор, објавивши прије три године Приручник из математике за прве разреде средњих школа а за петнаестак дана ће из штампе изаћи и приручник за друге разреде.

“У првој заједничкој књизи сам, између осталог, причао разне математичке догодовштине, попут оних како ме је учитељица Брана Глумац, као првачића, испитивала таблицу множења пред ђацима из трећег разреда. Они је нису знали а ја јесам и већ је тада рекла да бих могао бити добар математичар, иако ми је у четвртом разреду закључила четворку из математике, због чега сам био јако тужан. Kасније сам у разреду био најбољи из математике па ми је учитељица признала да је та четворка можда била грешка”, рекао је Здравко.

Гордана од 2008. године обавља функцију предсједника Општинског одбора србачке Просвјете. За допринос у области образовања и културе добила је Захвалницу општине Србац а Здравко је након одласка у пензију награђен највишим признањем, Повељом општине Србац. Он је врстан шахиста и мајсторски кандидат а остаће упамћено да је 10. априла 1969. године, као студент, побиједио у симултанки у Београду славног Виктора Kорчноја, тада трећег шахисту свијета.

Иако су већ дуже од једне деценије у пензији, обоје потврђују да једном када постанете професор то остајете читавог живота.

“Увијек нешто читамо и истражујемо и покушавамо бити у корак са временом и новим технологијама. Здравко је ових година био доста окупиран својим књигама математичких задатака а ја сам радила на својим књижевним радовима, писала рецензије за књиге колега писаца и била ангажована као један од коаутора на изради србачке монографије. Радимо и стварамо баш онако као кад смо били млади, а искрено, тако се и осјећамо”, каже Гордана.