Љубо Миљевић из Српца, предсједник Удружења “тату” умјетника у БиХ, ради тетоваже већ четири деценије
Тетовирање је облик умјетности који је укоријењен у многим културама широм свијета већ хиљадама година, а посљедњих деценија је популаран и међу балканским народима који су на украшавање тијела раније гледали са доста предрасуда а данас је овакав вид умјетничког изражавања све прихваћенији у друштву.
Ријечи су то Љубе Миљевића из Српца, једног од првих „тату“ мајстора у БиХ и предсједника Удружења „тату“ умјетника на нивоу БиХ, који се овим послом бави већ скоро четири деценије и до сада је израдио на хиљаде тетоважа клијентима из бивше Југославије и европских земаља.
Прве од њих настале су током служења војног рока 1986. године када је у рукама имао само двије игле за шивење, конац и туш за цртање. али је успио створити мала ремек дјела која су опстала до данашњег дана.
„Увијек сам пуно цртао и на молбу пријатеља урадио сам пар тетоважа, што је било тешко са материјалом кога сам имао, али сам успио боцкајући тачку по тачку. Када сам се вратио кући из војске, изашао сам још некима у сусрет, а онда сам након завршетка рата одлучио да купим професионалну опрему и кренем са озбиљнијом причом“, рекао је Љубо.
У том периоду није било интернета, нити литературе помоћу које би могао пратити свјетске трендове, што му је отежало почетак, тако да је технике рада самостално савладао.
„Буквално сам све научио сам, од склапања машина до лемљења танких игала које сам морао правити за сваку тетоважу, а ради се о нехрђајућем челику који се тешко леми. Било је потребно доста ствари да се добије квалитетна линија, добра сјенка и испуна. Касније се појавио први „тату“ магазин у Србији а повезао сам се и са мајсторима из цијелог региона и са размјеном искустава све је бивало лакше. Данас млади људи који почињу са тетовирањем, на интернету могу видјети како се ради, комбинују технике и све је лакше и доступније. Може се лако пронаћи и квалитетна опрема, која није толико скупа ако се одлучите озбиљно бавити овим послом и зарађивати од тога а увијек се могу купити и неквалитетне кинеске копије које никоме не бих препоручио“, рекао је Љубо који се поред тетовирања бави и пирсингом.
Деведесетих година били су популарни трибали, такозване племенске тетоваже, а затим је, по ријечима Миљевића, наступила фаза кинеских слова и натписа. Данас му најчешће траже разне текстове, портрете, мотиве животиња и друге реалистичне слике.
„Када сам почињао, чешће су долазили момци који слушају рокенрол, метал и панк музику, а такве су биле и тетоваже, са сликама мотора, гитара и слично. Послије сам по жељи радио и портрете пјевача народне музике, попут Томе Здравковића. Сада је све другачије јер ми долазе и радници, професори, тинејџери па чак и људи у седмој или осмој деценији живота. Једино не радим са дјецом испод 15 година живота а са старијим малољетницима само уз пристанак родитеља“, каже Љубо.
Већину старих пријатеља којима је радио прве тетоваже, када их сретне, увјери се да код многих и данас изгледају добро.
„С обзиром чиме су рађене не изгледају лоше јер нису као садашње боје које су постојаније и интензивније а радило се о обичним тушевима који вуку на зеленкасто или тамно плаво. Међутим, мени су драге јер су то били моји почеци“, каже Љубо.
За најосновнију тетоважу треба му око пет минута а озбиљније пројекте ради готово цијелу седмицу.
„Један од најтежих дијелова за рад су свакако стомак и ребра јер је кожа ту нарочито танка и растезљива. Имао сам клијента којем сам пет дана радио тетоваже по цијелом тијелу, свакодневно по шест до седам сати, што је изискивало огроман напор, али ниједног тренутка се није пожалио на бол. Из властитог искуства, жене боље подносе бол од мушкараца али је то индивидуална ствар, у зависности од мјеста тетоваже, а и код сваког праг бола није исти. Међутим, јако је тешко радити дуже од три до четири сата дневно јер је то физички напорно и за клијента и за мене, јер попушта концентрација и губи се на квалитету, тако да је озбиљније тетоваже најприхватљивије радити у више различитих термина. Када се ради цијело тијело, најчешће се одради прва сесија, остави три седмице да зарасте а онда слиједи, друга, трећа сесија и склапа се постепено цијела слика“, каже Љубо.
Наше поднебље је, како каже, још увијек прилично конзервативно, тако да није било захтјева за радом на неким тешко приступачним и интимнијим дијеловима тијела а труди се да увијек изађе у сусрет клијентима и пружи им одређене сугестије како би тетоважа испала што квалитетнија.
„Знају ми често донијети слику која је лошег квалитета или дођу са идејом која није најбоље разрађена и тада покушам остати на истом мотиву, али да то урадим на начин који ће бити бољи и занимљивији јер се и сам трудим да из сваке нове тетоваже извучем максимум из себе и урадим нешто иновативније, а опет да клијент на крају буде задовољан“, каже Љубо.
Додаје да ће и тетоваже урађене најгорим материјалом остати заувијек на тијелу али ће и оне урађене најквалитетнијим бојама с временом изблиједити, иако ће им требати дуже времена а могу задржати првобитни облик и до 10-15 година.
„Све зависи од тога који дио тијела се ради и колико је изложен сунцу, а увијек ће тетоваже изгледати блијеђе на вањским дијеловима тијела, попут руку и подлактица. Свакако је препоручљиво да се одређена тетоважа обнови након десетак или више година јер ће сигурно изгледати боље“, сматра Љубо.
Иако тетоваже остају до краја живота, према ријечима Миљевића постоји могућност да се ласерски уклоне, али уз одређене ризике.
„Има случајева да дођу клијенти са захтјевом да уклоне име бившег партнера или супружника или им досади стара тетоважа и тада препоручујемо преправке у смислу да се покрију неком другом сликом, што углавном буде успјешно у 90 одсто случајева. Када се тетоважа трајно уклања, то се ради постепено и зависи од тога колико је јака боја и колико је дубоко ушла у кожу. Постоји опасност од останка ожиљака, тако да тај посао увијек мора обављати стручна особа а честа је и депигментација коже, пошто се спаљује слој по слој коже и тамо гдје се налазила тетоважа оде пигмент коже и остаје обично свијетла мрља на том дијелу. Није лош ни поступак да се ласером донекле изблиједи стара тетоважа како би се преко ње урадила друга слика што је пуно лакше него да се ради нова слика преко оригиналне тетоваже“, каже Миљевић.
Истиче да је тетовирање безбједно у случају да се прате упуте „тату“ мајстора јер тада постоји минимална шанса да дође до било каквих здравствених компликација.
„Када одете у болницу на неку хируршку интервенцију, гдје је све стерилно, увијек постоји могућност да дође до неке инфекције, па тако и у овом случају. Ми се трудимо да то сведемо на минимум и што се тиче хигијене ту апсолутно немамо никакву импровизацију. Све игле које користимо су нове и запаковане, отварају се пред клијентом и увијек се користе једнократно и бацају након употребе. Обавезна је употреба рукавица и дезинфекција радних површина. До евентуалних компликација најчешће долази када клијенти не поштују препоруке које им дамо након поступка тетовирања јер постоји шанса да се инфицира, пошто се ради о површинској, отвореној рани и посебно је ризично првих десетак дана. Кажемо им на шта требају обратити пажњу, али некада не поштују мјере које смо им навели и тада зна настати проблем“, рекао је Миљевић.
Долазе му многи из свих крајева БиХ али из других крајева Европе а неколико пута годишње одлази на позив у Њемачку, Аустрију и Швајцарску гдје има сталне клијенте.
„Трудим се свима изаћи у сусрет, мада, како године одмичу, све ми је теже путовати ван земље па сам љубав према тетовирању пренио на сина Марка који студира у Њемачкој и који је прије пар година савладао овај занат, што га испуњава у слободно вријеме. Прво је једно вријеме посматрао мој рад, учио цртање и технике које су битне за тетовирање а затим радио на вјештачкој кожи. Када је то добро савладао, урадио је на мени 2-3 тетоваже и постепено прелазио на клијенте. Повремено уради тетоваже у “тату“ студијима у Њемачкој, колико му обавезе дозволе, заради за џепарац а то му је уједно и одмор од студентских обавеза јер га то опушта“, истакао је Љубо.
Иако данас многи раде овај посао, све је некада, како каже, било много теже. Када је крајем деведесетих година покушао да отвори „тату“ студио у Бањалуци наишао је на административне препреке јер није могао извршити регистрацију.
„Гледали су ме свугдје у чуду јер није постојала шифра дјелатности за такво занимање. Затим је нас неколико основало удружење „тату“ умјетника 2006. године и утицали смо на власти да се то озваничи. Било је испочетка тешко, нисмо имали разумијевања али смо се за то изборили. У Америци су још тридесетих година прошлог вијека постојали салони за тетовирање а у Београду је први отворен још почетком осамдесетих година, док је код нас то био табу. Иако и данас има стереотипа, чак и у европским земљама у које одлазим, пуно је мање тога него раније и није више толики баук ни на нашим просторима“, рекао је Миљевић.
Истиче да још увијек не намјерава да оде у пензију и радиће овај посао све док га буде служило здравље.
„Многи ме то питају, али дијелим мишљење и других колега који кажу да ће радити тетовирање све док их буду служиле очи, леђа и руке. То није само занимање већ страст која ме испуњава и опушта. Иако зна бити напорно, то је посебан осјећај и нека моја „нирвана“ у којој проналазим сигурно уточиште“, рекао је Миљевић.
