Млади постали лак плијен за криминалне групе: До 14. године почине и до 50 кривичних дјела
Дјеца и млади све више се врбују од старијих криминалаца и крећу путем малољетничке делинквеницје, чему су допринијели и лоша комуникација са родитељима, проблеми у школи и све израженије вршњачко насиље.
Ово је један од закључака са синоћње промоције књиге „Иницијације младих у свијет криминала“, аутора Небојше Мацановића и Митра Радоњића, која је одржана у читаоници Народне библиотеке у Српцу.
Промоцији је присуствовао велики број ученика средњих школа и других грађана који су имали прилику да чују искуства из праксе и конкретна рјешења која су понудили аутори књиге са циљем да младе који су огрезли у свијет криминала врате на прави пут.
Мацановић, који је редовни професор Универзитета у Бањалуци, рекао је да оваквих примјера има у свим дијеловима свијета, а посебно у САД-у, Бразилу, Колумбији и другим земљама гдје се дешавају сурови обреди приликом иницијација, односно уласка младих у криминалне групе, што се често завршава смртним исходом.
“Дешавало се у једној од најпознатијих америчких банди да сваки нови члан буде посут са кантом измета а дјевојке буду силоване од свих чланова банде. Најчешће се ради о дјеци која немају самопоуздања, одбачена су од породице, не воле школу и траже сигурност и припадност у таквим групама“, рекао је Мацановић и подсјетио да и у многим афричким племенима постоје ритуали који се односе на улазак младих у свијет одраслих.
На нашим просторима, све док се није догодило масовно убиство у Основној школи „Владислав Рибникар“ у Београду, многа дјеца нису знала да не могу кривично одговарати до четрнаесте године и након што је овај случај добио велики публицитет у јавности постоји опасност да све већи број проблематичне дјеце уђе у свијет криминала, навео је Мацановић.
“Дјеца се врбују да дилују дрогом и знају да неће бити одговорни са 12 или 13 година, а када се крећу у кругу старијих криминалаца имају сигурност и популарност. Мада, не треба генерализовати ствар јер има доста дивне дјеце која су лијепо васпитана, али се некако увијек даје публицитет неким негативним стварима. Када говоримо о жртвама вршњачког насиља, уопште не говоримо о тој дјеци већ публицитет дајемо насилницима“, рекао је Мацановић, који је аутор и недавно објављене књиге „Убиства по школама“.
Према његовим ријечима, забиљежени су случајеви младих који имају и до 50 кривичних дјела прије четрнаесте године а према њима се не могу примјењивати никакве санкције.
„Од 2011. године, код нас се према малољетним делинквентима који направе прво кривично дјело, не води судски поступак већ изриче алтернативна мјера полицијског упозорења, односно васпитна препорука, а послије слиједи кривична мјера појачаног надзора од породице или старатеља, а малољетник добија на времену и врши и даље кривична дјела“ рекао је Мацановић, који је од 2004. до 2010. године био запослен на мјесту помоћника директора за третман у Казнено-поправном заводу и Васпитно-поправном дому Бања Лука.
Сматра да би до стицања услова за смјештај у васпитно-поправни дом, малољетници требали бити упућени у васпитну установу у трајању од максимално двије године, чиме би дошло до смањења броја делинквената.
„То постоји у закону, али не и у пракси. Да имамо такву установу могли бисмо смјестити 20 штићеника а не чекати да напуне 16 или 17 година да оду у дом и у међувремену направе и 100 кривичних дјела. Моја досадашња искуства говоре да су најтежи криминалци били управо она дјеца која су завршила у васпитно-поправном дому“ истакао је Мацановић и додао да се у цијелој Републици Српској свега два штићеника тренутно налазе у васпитно-поправном дому а прошле године није био ниједан.
Метода коју су примјењивали и која је, како каже, давала најбоље резултате је љубав, као најјаче средство и моћ за било какву врсту социјализације.
„Када штићеник осјети да му пружате љубав и пажњу, веома брзо се враћа на површину“, рекао је Мацановић.
Он истиче да у данашњем друштву поремећен систем вриједности, па је тако једно истраживање у Хрватској показало да тинејџери од свих вриједности највише поштују моћ и новац, а не пријатељство и радне навике.
“Такође смо дошли и до података да средњошколци дневно проведу шест и по сати пред телефоном а то вријеме могу искористити да сваки дан буду запослени у трајању од два сата а распустом четири сата и било би идеално да имамо такав закон. Мислим да сваки ученик треба барем једном годишње бити на разговору код педагога или психолога јер је увријежено мишљење да се код њих иде само по казни, а то су заправо помажуће професије и не мора на крају све увијек бити проблем, већ се може изнијети идеја о некој новој секцији, могу рећи и ко је узнемиравао њиховог друга и слично“, рекао је он.
Мацановић је похвалио тромјесечни програм сузбијања вршњачког насиља који се проводи у Финској а који учи дјецу да не смију бити пасивни посматрачи када се догоди такво насиље и добијали су награду сваки пут када би се повјерили.
„Значајно су смањили вршњачко насиље након двије године и сада ову лиценцу продају земљама Европске Уније а након масовног убиства у школи „Владислав Рибникар“ проводи га неколико школа у Србији. Сматрам да не можемо говорити само о школском полицајцу и видео надзору, већ јачати школу изнутра, емпатију и пријатељство код дјеце и вратити ауторитет наставнику“, истакао је Мацановић и рекао да има доста директора школа који неће да изнесу статистички приказ насиља у школи, како би у јавности била што боља, те учитељица које прикривају насилне ученике да не покажу да су неспособне да се с њима изборе на крај.
Он сматра да школски час треба скратити на 40 минута, јер је пажња дјеце на настави попустила након пандемије вируса корона, а добијено вријеме би се искористило у виду додатног часа на коме би писали задаћу, радили у пару и помагали слабијим ученицима од себе.
„Попустила им је концентрација и не могу више пратити час од 45 минута. Око 50 одсто дјеце од првог до трећег разреда не може запамтити задаћу на путу од школе до куће, формирају се „вибер групе“ у којима мајке зову друге родитеље и питају шта су дјеца имала за задаћу. У Бањалуци свако друго дијете од другог до трећег разреда иде на приватне часове код учитељица и о томе не говоримо довољно“, рекао је Мацановић.
Мишљења је да родитељи не требају кроз дјецу задовољавати личне амбиције и форсирати их да похађају ваннаставне активности које нису прилагођене њиховом узрасту већ да их пусте да сами с временом покажу свој таленат.
„Проблем су и такозвани „хеликоптер родитељи“ који висе стално дјеци изнад главе и која су под стакленим звоном, не смију пасти у игри, заплакати и показати емоције и не допуштају дјеци да се играју“, наглашава Мацановић.
Митар Радоњић, главни и одговорни уредник специјализоване платформе за област безбједности и сигурности ИНТЕРНО, који је такође коаутор књиге, каже да је важно препознати прави моменат када млада особа скрене с пута јер је то послије веома тешко.
„Преступник се не рађа већ ствара и увијек постоји нешто што је некога натјерало на одређено понашање. Када погледамо кроз историју шта се прије тридесет или четрдесет година а шта данас сматра преступништвом, видимо да се праг девијације стално повећавао. Данас је постало готово нормално видјети младу особу у друштву криминалних структура или под утицајем наркотика. Раније нисте могли наћи 15 особа у клубу које су конзумирале наркотике а данас не можете пронаћи 15 људи који нису трошили наркотике“ рекао је Радоњић.
Истиче да би требало направити дубоку анализу који су моменти у друштву довели до тога да данас имамо висок степен иницијације младих у свијет криминала и додаје да нису заказали сами родитељи и систем већ да то треба посматрати као комплетан феномен.
„Рањиве младе особе постају подобне регрутерима. Ви који живите у мањим мјестима имате предност јер препознајете промјене код људи који постају чланови криминалне групе. Велику улогу у томе имају просвјетни радници и превенција је кључна“, истакао је Радоњић и додао да је у плану објављивање нових књига на ову тему.
Директор Народне библиотеке Србац, Бранко Савановић, упутио је ауторима захвалност на доласку и корисној промоцији, а нарочито младима који су се одазвали у великом броју, као и садашњим и бившим просвјетним радницима и другим грађанима.
