Дешавања

Пензионерка Мира Јовичић из Српца шест деценија чува традицију ручног рада

Пензионерка Мира Јовичић из Српца већ деценијама његује умјетност веза, претварајући конац и платно у јединствене рукотворине које свједоче о богатој традицији нашег народа и вјештинама које се преносе с кољена на кољено.

Кроз стотине израђених мотива, торби, украсних предмета, таписерија и персонализованих радова, сачувала је технике које су некада биле саставни дио свакодневног живота, а данас представљају вриједан дио културног насљеђа.

Присјећа се да је иглу у руке узела први пут још 1967. године и да је већ тада почела да везе као да то ради цијели живот.

“Отац ми је рано преминуо и тих дана сам стално плакала. Тада нам је у посјету дошла једна родица која је објашњавала комшиници технике везења, али она никако није могла схватити. Ја сам слушала са стране и узела “панама” платно у руке и кренула. Оне нису могле вјеровати да никада прије то нисам радила”, присјећа се Мира.

У том тренутку није ни слутила да ће вез постати њена животна преокупација. Временом је учење претворила у вјештину, а вјештину у умјетност коју и данас његује с истом посвећеношћу.

Знање је стицала кроз стручну литературу, стрпљиво пратећи све што је могло унаприједити њен рад.

“Била сам претплаћена на лист ‘Загребачки вез’ који је излазио осамдесетих година и читала текстове о везу и народним мотивима. Редовно сам куповала часописе, јер тада није било интернета, то нам је био једини начин да учимо”, присјећа се.

Временом је израда веза постала и емотивни простор кроз који је изражавала и чувала успомене, али и прилагођавала старе предмете новим облицима.

“Некад популарни гоблени престали су бити актуелни, а мени је било жао да их бацим. Онда сам их почела преправљати, стављати на торбе и украсне предмете. Нико више не држи гоблене на зиду као прије, па сам им дала нову сврху”, каже Мира.

У свом раду има подршку породице, нарочито супруга Арсена, који је често први „контролор квалитета“.

“Кад завршим рад, прво дам мужу да погледа. Он је био извиђач у војсци, има баш оштро око. Ако он каже да је добро, онда знам да могу даље. Некад примијети и оно што ја не видим, па се заједно враћамо и поправљамо”, каже уз осмијех.

Током година учествовала је на бројним конкурсима и изложбама, а један од најзначајнијих тренутака био је када је њен рад награђен међу великим бројем учесника из цијеле бивше Југославије.

“Часопис “Базар” је расписао конкурс, било је преко хиљаду радова. Мој рад је био међу десет награђених. Добила сам транзистор као награду. Жири је рекао да изгледа као да је уткан у тканину, а не накнадно везен. То ми је остало у сјећању као велика част”, присјећа се.

Од многих радова издваја још и награду за маскоту Вучка, којег је извезла 1984. године поводом Олимпијских игара, а признање јој је стигло од Олимпијског комитета БиХ. Награђена је и прошле године на манифестацији “Свети Сава, моја слава” у Вукосављу, гдје је добила диплому за свој рад.

Посебно мјесто у њеном опусу заузима и велика таписерија, на којој је радила мјесецима, са десетинама хиљада ситних чворова.

“То је био огроман посао, 120 са 80 центиметара, око 66 хиљада чворова. Радила сам дуго, полако, без журбе. Кад завршите такав рад, имате осјећај као да сте оставили дио себе у њему”, каже Мира.

Често ради персонализоване радове, нарочито имена по жељи техником веза.

“Једном ми је дошла жена која је тражила да извезем име дјетета по имену Арсеније. Пошто се мој муж зове Арсен, ја сам грешком урадила вез са његовим именом. Послала сам кћерки у Београд слику рада, а она је прокоментарисала како сам лијепо извезла “татино име”. Тада сам схватила да сам погријешила и додала на рад још три слова”, присјећа се Мира.

Данас је и даље активна у раду и преношењу знања млађима. Чланица је Удружења жена Србац, гдје учествује у радионицама и заједничким пројектима очувања традиције.

“Држим радионице, учим друге како се ради вез. Радимо и вјенчанице са мотивима змијањског веза, које ће бити изложене на прослави Дана и крсне славе општине Србац. Биће шест вјенчаница и дјевојке ће их послије моћи изнајмити за своје свадбе. Лијепо је кад видите да млади то прихватају и уче, јер онда знате да се традиција неће изгубити”, каже она.

Истиче да је поносна бака троје унучади, два дјечака и једне дјевојчице који је подржавају у свему што ради и нада се да ће барем неко од њих једног дана кренути њеним стопама.

Милица Врховац добила награду за најперспективнији рад на завршној изложби Академије умјетности у Бањалуци

Студенткиња сликарства Милица Врховац добитница је Вагон награде 2026 – признања које препознаје најперспективније умјетничке гласове међу студентима завршних година Академије умјетности Универзитета у Бањалуци, кроз радове представљене на овогодишњој завршној изложби.

Након пажљивог разматрања кандидата са катедри за сликарство и интермедијску умјетност, жири је одабрао двије ауторке чији радови на посебан начин потврђују зрелост умјетничког промишљања, аутентичност израза и истраживачки приступ савременој умјетничкој пракси, а поред Милице, награду је добила и студенткиња Јована Тешановић.

Жири је дјеловао у саставу: Андреја Дробњак – независна кустосица и историчарка умјетности, Маја Црногорац – визуелна умјетница и Данило Бурсаћ – савремени визуелни умјетник.

Kако је наведено, овогодишњи кандидати су показали изузетну разноврсност умјетничких приступа и висок ниво посвећености властитом истраживачком процесу, што је процес селекције учинило посебно инспиративним и изазовним.

Млада Српчанка се половином јуна представила на јубиларној 25. Годишњој изложби радова студената Академије умјетности, у кампусу Универзитета у Бањалуци, гдје је изложено више од хиљаду студентских радова насталих током академске 2025/2026. године.

Прилику да покажу свој таленат и креативност на изложби имале су и Српчанке које студирају овај факултет: Невена Станчић, Марина и Тамара Цвијановић, Јелена Вранић, те Јована Драгојевић.

Милица Врховац, која је поријеклом из Ножичког, представила је 28. априла ове године своју прву самосталну изложбу под називом “Лице блискости” у Kултурном центру “УДАС” у Бањалуци.

Прилику да самостално излаже своје радове Милица је добила као награду на завршној изложби студената Академије умјетности након треће године студија.

Посјетиоци су имали прилику да уживају у радовима које је насликала техником уља на платну током посљедње године студија, а ријеч је углавном о портретима њене сестре Тине, из разлога што је она особа која јој пружа највећу подршку и са којом проводи највише времена.

Она је један од најбољих студената Академије ликовних умјетности, са просјеком 9,96, те стипендиста Фонда „Др Милан Јелић“.

Добитница је више награда за студентски рад, укључујући награду Академије умјетности Универзитета у Бањалуци за слику – студију (2024) и за цртеж – студију (2023).

Учествовала је на више групних изложби у земљи и региону, излагала на годишњим изложбама радова студената Академије умјетности Универзитета у Бањалуци, те учествовала на више ликовних колонија, укључујући и ЛЕK “Бардача-Србац”.

Петогодишњи Николaј Радојчић добио позив на Надалову тениску академију

Петогодишњи Николај Радојчић из Цеља, иако има само пет година, већ привлачи пажњу тениских стручњака. Николај је члан тениског клуба у Цељу и добио је позив да тренира на Надаловој академији на Мајорки, што представља изузетно признање за његов досадашњи рад и таленат.

Прича о овом талентованом дјечаку занимљива је и Српчанима, јер дјечак води поријекло из овог краја. Његов отац Зоран је из Нове Веси, док је мајка Дијана родом из Каоца.

Николај тенис тренира од своје четврте године. Љевак је, баш као његов највећи узор Рафаел Надал, а љубав према овом спорту показао је већ на првим тренинзима. Његов напредак запазио је тренер који, осим рада у Словенији, учествује и у раду с младим тенисерима на Надаловој академији. Управо је он тренерима на Мајорки показао снимке Николајеве игре, након чега је дјечак добио званичан позив, јер за свој узраст показује изузетан таленат.

Породица још није одредила термин одласка на Мајорку. Камп траје седам дана, а према информацијама које су добили, Николаја ће тамо дочекати тренери академије, а имаће прилику и да упозна свог спортског идола Рафаела Надала.

„За нас ово има велики значај. Николај обожава тенис и Рафаел Надал му је највећи узор. Пресрећни смо што је његов труд препознат и што ће имати прилику да учи од најбољих. Још не знамо да ли ћемо путовати ове или наредне године, али знамо да ће га тамо чекати тренери, а надамо се и сусрету с Надалом. То би за једног петогодишњака било незаборавно искуство“, каже његова мајка Дијана.

Породица Радојчић већ двије деценије живи у Цељу. Отац Зоран и мајка Дијана с поносом прате спортски развој свог сина, док успјехе ниже и његова старија сестра Ања, која је завршила осми разред и државна је првакиња Словеније у математици.

Позив на једну од најпознатијих тениских академија на свијету потврда је да се пред Николајем отвара велика прилика, а уколико остане истрајан у свом спортском опредјељењу, велика је вјероватноћа да је пред њим блистава каријера.

Извор: Радио Србац

Промоција другог издања књиге “Од Африке до Сибира” у петак, 3. јула у Српцу

Магистар пољопривреде Владимир Мијаиловић из Београда, који иза себе има више од три деценије дугу ловачку каријеру, представиће у петак, 3. јула, у Српцу друго издање свог књижевног првенца “Од Африке до Сибира”.

Промоција ће бити одржана у сали Скупштине општине Србац са почетком у 19 часова, а у оквиру програма биће приређено и предавање о срнећој дивљачи.

Прво издање књиге објављено је 2021. године, а ново, допуњено издање доноси низ нових прича и анегдота са ловачких путовања на више континената.

Све три књиге које је до сада објавио, “Од Африке до Сибира”, “Лов на дивље свиње” и “Срнећа дивљач”, стекле су статус бестселера на подручју бивше Југославије.

Мијаиловић води поријекло из Ножичког одакле потиче његова мајка. Љубав према лову наслиједио је од оца, са којим је још од најранијег дјетињства обилазио ловишта. Његов дјед био је један од зачетника организованог ловства у Српцу и један од оснивача Ловачког удружења “Срна”, које је управо на његов приједлог добило данашње име.

Почели радови на санацији мокрог чвора у основној школи у Српцу

У Основној школи “Јован Јовановић Змај” у Српцу започели су радови на санацији мокрог чвора, чиме је отпочела реализација једног од најзначајнијих инфраструктурних пројеката у овој установи у посљедњих неколико деценија.

Овим пројектом биће ријешен вишедеценијски проблем, а ученицима и запосленима обезбијеђени квалитетнији, функционалнији и безбједнији услови за боравак и рад.

Директорица школе Мануела Рађевић Јокић истакла је да санација мокрог чвора представља важан корак у унапређењу школског амбијента и стварању бољих услова за извођење наставног процеса.

“Средства за реализацију пројекта обезбиједили су Министарство просвјете и културе Републике Српске, које финансира један дио радова, и Општина Србац, која је обезбиједила средства за преостали дио пројекта. Kолектив школе им упућује искрену захвалност на разумијевању наших потреба, пруженој подршци и издвојеним финансијским средствима”, рекла је Рађевић Јокић.

Извор: Радио Србац