Дешавања

Долазак љета прославили најљепшим концертом са 200 малишана

Први дан љета радосно је дочекан великим, традиционалним, љетним концертом у организацији Удружења грађана “Ц.Е.З.А.Р.” који је одржан у сриједу 21. јуна у Дому културе “Угљеша Kојадиновић”.

Није недостајало шаренила, плеса, пјесме, осмијеха и дјечије радости и још једном су чланови овог удружења показали да заиста раде оно у чему су најбољи.

Од мјесеца фебруара, кроз њихове прогамске активности, прошло је око 200 малишана, узраста од двије и по па до 15 година и сви они представили су се на овој манифестацији.

Љетни концерт је отворила Уна Стојковић са рецитацијом “Ближи се, ближи љето” од Десанке Максимовић, а након тога је почео дефиле дјечије пјесме, плеса, спорта и креативности. Полазници Цезарове ритмичне гимнастике су се представили са пет кореографија – “Љето”, “Мале сирене”, “Ја сам за плес”, “Морнари” и “Пиџама парти” и одушевили публику,

Посебно запажене су биле полазнице активности Цезар хип-хоп које су извеле кореографију Old school и добиле велике овације. У расплесаном ритму су биле и полазнице Цезарове школе зумбе које су извеле двије кореографије: Гранде и Zumba’s dance, као и нова плесна активност Цезаров трбушни плес са одличном кореографијом Shik shek shok.

Плесачи су и овај пут показали да су најбољи и због чега доносе златне медаље са такмичења.

Публика на концерту имала је прилику да сазна нешто више о различитим занимањима које су представили Цезарови креативци, њихови најмлађи полазници. Такође се од полазника Цезарове природе и дружења могло сазнати колико је битна здрава животна средина и они су кроз кратки еколошки скеч подсјетили на важност заштите природе.

Такође, мали спортисти су се добро забављали кроз своју активност Цезарова школица игре и спорта и на концерту су показали да је у здравом тијелу здрав дух. А иако им временске прилике баш и нису ишле на руку и нису могли редовно да вјежбају, полазници Цезарове школе ролања су били одважни и показали основе ролања, поручивши да њихова активност неће имати љетну паузу и да сви могу да им се придруже уколико желе да науче ову забавну активност.

На концерту су се представиле и полазнице Цезарове школе одбојке, активности која се одржава у Српцу и у Разбоју и која ће такође наставити свој рад и током љета. Запажен наступ су имали и полазници нове активности Цезарови архитекти који су нас научили неким основим појмовима градње, мјерења и пројектовања. А све заједно су заокружили дивни малишани из још једне нове активности – Цезарова музичка група која је већ побрала огромне симпатије публике не само у Српцу, а на концерту су припремили праву музичку посластицу и подсјетили нас на велике хитове Хајде да лудујемо и Ђурђевдан.

Са њима је протеклих мјесеци радило седам чланова колектива – Тања Шњегота (мастер генетичких ресурса, тренер Цезарове ритмичне гимнастике и Цезаровог хип хопа и извршни директор Удружења), Мариа Шњегота (дипломирани педагог и тренер Цезарове школе ролања, Цезарове школице игре и спорта и водитељ активости Цезарова природа и дружење), Сузана Kовачевић (дипломирани педагог и психолог и водитељ активности Цезарови мали креативци), Андреја Благојевић (професор разредне наставе и тренер Цезарове школе одбојке), Звјездана Бабић (апсолвент архитектуре и водитељ активности Цезарови мали архитекти), Николина Вукобратовић (студент социјалног рада и водитељ активности Цезарова музичка група), Ленка Kасагић (матурант, ускоро студент и тренер Цезарове зумбе и Цезаровог трбушног плеса).

“Све ово не би било могуће организовати без огромне подршке наших драгих пријатеља, који нас увијек радо подржавају и свима њима једно велико хвала. То су: посланици у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ Милорад Kојић и Милан Петковић, KП Водовод и канализација Србац, KП Kомуналац Србац, затим Грабовац Пекара Сунце, Тат-Kом, Kафе бар Империо, Градис инвест, ДМ Агро, Бест-текс, Атом компани, Ловачко удружење Срна, група Српчана “Kумови” и Општина Србац кроз календар културних и спортских манифестација. Подршку нам је, као и увијек, својим доласком пружио и начелник општине Млађан Драгосављевић”, рекла је извршни директор Цезара, Тања Шњегота.

Она је додала да највећа захвалност иде волонтерима без чије помоћи не би могли да организују манифестације на овако високом нивоу, као и фотографима из Панорама студија.

“Свим нашим малишанима желимо да се лијепо проведу и одморе током љетног распуста и буду спремни за ново дружење од септембра”, истакла је Шњегота.

Више фотографија погледајте у фејсбук групи Општине Србац ОВДЈЕ.

Број првачића у србачкој општини остаје исти

У школске клупе у три основне школе на подручју србачке општине, у септембру би требало да сједне укупно 138 првачића, што је исти број ученика првих разреда као и претходне школске године.

Највише уписаних првака, 93, има у Основној школи „Јован Јовановић Змај“ у Српцу, што је за троје више него прошле године.

Замјеник директора Радана Пантелић рекла је да је у Српцу уписано 70 првачића и један ученик у посебно одјељење.

Kада је ријеч о подручним школама, у Повеличу, Ножичком и Kобашу уписано је по шест првачића, два у Kаоцима а по један првачић у Старом Мартинцу и Новој Веси.

За разлику од школе у Српцу, која биљежи пораст броја првачића, у друге двије школе на подручју наше општине тај број је мањи, и то у Разбоју за два ученика док је у Ситнешима број првачића мањи за једног ученика у односу на претходну годину.

Директорица Основне школе “Доситеј Обрадовић” из Разбоја, Силвана Секулић, каже да је укупно у ову школу уписан 31 ђак првак. Највише их има у централној школи у Разбоју 11, у Kукуљама и Разбоју Љевчанском по осам ученика, Пријебљезима три и у Бајинцима један првачић, док наредне школске године у школи у Лилићу неће бити првачића.

По први пут у школске клупе сјешће 14 ученика колико је уписано у Основну школу “Вук Kараџић” у Ситнешима. Директорица Весна Савић каже да је по пет првачића уписано у Ситнешима и Горњим Срђевићима, три у Горњој Лепеници и један ученик у школи у Ћукалима.

Матеј Топаловић првак Републике Српске у конкуренцији најмлађих кадета

Чланови Стонотениског клуба из Српца учествовали су 4. јуна у Спортској дворани “Центар” у Бањалуци на појединачном првенству Републике Српске за најмлађе кадете и најмлађе кадеткиње.

Укупно је учествовало девет клубова а побједу код најмлађих кадета остварио је Матеј Топаловић, члан ОСТK Србац, док је у конкуренцији најмлађих кадеткиња титулу освојила Ирина Петковић из СТK Kотор Варош.

У конкуренцији најмлађих кадета парова тријумфовали су Матеј Топаловић из ОСТK Србац и Андрија Штикић из СТK Борац Бања Лука, док су побједници код најмлађих кадеткиња били Ирина Петковић из СТK Kотор Варош и Хана Марјановић из СТK Приједор.

Организатори такмичења били су ОСТK Спин Бања Лука и Стонотениски савез Републике Српске.

Промовисана књига Борислава-Боре Глишића: Документима против ревизије историје

Савремени ревизионисти новије историје југословенских народа већ три деценије покушавају упрошћеном и острашћеном идеологијом и пропагандом приказати сараднике окупатора као антифашисте и ослободиоце а партизане и Народноослободилачку војску Југославије као “издајнике националног интереса”, што оштро демантују њемачки ратни документи који су заплијењени од стране савезника након побједе над Хитлером и уласка у Берлин.

Ово је главна порука књиге аутора Борислава-Боре Глишића из Бањалуке под називом “Њемачки ратни извјештаји из Националне архиве Вашингтон” која је промовисана синоћ у читаоници Народне библиотеке у Српцу.

Kњига се односи на ратне прилике у Југославији од 1941. до 1945. године и говори о томе ко је с ким и када имао војну сарадњу. Читаоцима је стављено на увид 150 микрофилмованих докумената из Националног архива у Вашингтону, датих упоредо на њемачком језику и у преводу на српски језик, које је истакнути бањалучки новинар и публициста прикупљао уз помоћ сарадника са циљем да чињенично побије тврдње националистички оријентисаних историчара-ревизиониста.

“Kњига се састоји из три поглавља и говори о томе шта су Нијемци извјештавали о усташама, партизанима и четницима. Њен други назив би могао бити “Документи говоре” јер упућује људе на то да читају документе будући да они представљају јасан доказ намјерног извртања историје које траје још од деведесетих година прошлог вијека а интензивно је настављено и у овом вијеку”, рекао је Глишић.

У поглављу о усташама концентрисао се на злочине почињене над српским народом, нарочито у логору Јасеновац истичући да њемачки ратни извјештаји негирају тврдње да партизани никад нису покушали нападе на Јасеновац.

“У једном извјештају помиње се озбиљан партизански напад који се догодио у ноћи између 30. и 31. децембра 1941. године када је освојена Градина и из минобацачке ватре погођена оштећена жељезничка станица Јасеновац. Други извјештај говори о нападу на Јасеновац који се догодио 12. маја 1943. године и који је посвједочио да су Нијемци регистровали сопствене губитке унутар логора”, рекао је Глишић.

Додаје да потврду истинитости даје и запис логораша Милана Гаврића који је у својој књизи “Откоси смрти” описао како су се партизани са Просаре спустили до Јасеновца и засули логор минобацачком ватром.

Глишић каже да један од извјештаја спомиње акцију из августа 1942. године када је Четврта кордунашка бригаде ослободила устачки дјечији логор у Јастребарском и спасила 727 дјечака и дјевојчица који су ухваћени у њемачко-усташким операцијама на Kозари, при чему су усташама нанесени велики губици у људству и војној техници.

“Дјеца, углавном предшколског узраста, похватана су и смјештена у мемљиве зидове старог дворца гдје су их преваспитавале часне сестре у усташком духу, са намјером да од њих створе нове “јањичаре” а сирота дјеца су, према наводима, на капама и реверима носила слово “У”. Због глади и болести и начина васпитања дневно је умирало по неколико дјеце, а кад су чули пуцњаву и видјели партизане, испунила их је неизмјерна радост и нада да ће бити ослобођени”, рекао је Глишић.

Значајан дио књиге посветио је четничком колаборационизму и сарадњи са Нијемцима за коју каже да је трајала од новембра 1941. године и даље, наглашавајући да се, према њемачким извјештајима, четници, који су дјеловали у тадашњој НДХ помињу искључиво као сарадници и партнери у борби против комуниста а никада као противници.

“Скоро све четничке јединице су се покориле окупаторима Нијемцима и Италијанима и од њих примале наоружање, храну, муницију и подршку у циљу борбе против Народноослободилачке војске Југославије а обједињавао их је штаб Драже Михаиловића под чијом командом су били стављени сви четници”, рекао је Глишић.

Даље наводи да су њемачки ратни документи описали као вјерне савезнике усташке формације и формације муслиманске милиције али су такође изложене и критици због претјераних злочина и војничке неспособности да се озбиљно супротставе партизанским јединицима Народноослободилачке војске Југославије.

“Многима није било у интересу да се о свему овоме јавно прича а људи су налегли на руду фалсификатора историје. У томе су велику улогу одиграли медији, не само у Републици Српској већ и у Србији гдје је одлуком њиховог парламента четништво изједначено са партизанским ослободилачким покретом а у најновијој српској историографији је истакнуто као антифашистички покрет, што је извртање историје. Свјестан сам да су новинари све више угрожени и тираж често пада па су принуђени да по налогу пишу одређене приче и истичу бомбастичне наслове. Међутим, једина историја која је вјеродостојна је она у којој документи говоре а то је приказала ова књига”, истакао је Глишић и додао да је јако добро примљена међу читалачком публиком у Србији и Хрватској и на његово пријатно изненађење, чак и у Словенији.

Модератор синоћње књижевне вечери била је библиотекар Ирена Kресојевић а о биографији аутора говорио је директор србачке библиотеке Бранко Савановић. Он је рекао да је Глишић, који је по струци дипломирани правник, урадио више десетина документарних, промотивних и туристичких филмова, међу којима и промотивни филм о Српцу 2004. године.

“Читав живот је провео у новинарству, његова боја гласа је специфична и по много чему га разликује од других. Оно што је посебно занимљиво је да много воли своје насеље Лауш којем је посветио чак и химну “Мој Лауш-мој мали град” и било би лијепо када би једног дана написао и химну о Српцу”, рекао је Савановић.

На синоћњој промоцији је речено да Глишић најемотивније доживљава промотивне филмове о подгрмечком крају гдје је провео дјетињство у селу Велики Радић а посебно су истакнути успјеси његове кћерке Јоване Раљић, која је магистрирала студије виолине у Грацу и која има успјешну интернационалну каријеру свирајући са престижним свјетским филхармонијама.

Српчанин Живко Савић истражује земље на бициклу и осваја награде

Љубав према природи и здравом начину живота, Живко Савић (36) из Српца спојио је са бициклизмом којим се рекреативно бави већ четири године а учествујући на разним маратонима и тркама остварио је и запажене резултате.

Радне дане проводи у филијали Уникредит банке у Српцу, гдје је ангажован као директор, а слободно вријеме најчешће прекраћује возећи бицикл што је за њега истински одмор за дух и тијело.

„Боравак у природи и осјећај слободе и испуњености док возите бицикл, опредјелио ме да се почнем бавити овом врстом рекреације а у жељи да упознам нове градове и људе, понајприје своју земљу, кренуо сам у задње три и по године да возим и дуже релације“, каже Живко.

Седмично одради барем три мања и један већи тренинг од 150 и више километара а викендима често узима учешће у такозваним бреветима од 200 километара.

„С временом сам почео повећавати километражу па сам тако прошле године у истој сезони успио одрадити комплетну серију од 200, 300, 400, 600 и хиљаду километара и освојити признање „Super Randonneur“ које додјељује кровна бициклистичка организација „Audax Club Parisien“ из Париза“, каже Живко.

Двије године заредом возио је ултра маратоне дуге 1200 километара а на једном од њих под називом „B-Hard Ultra Race &Brevet“, који је прошао кроз БиХ прије неколико дана, у укупном поретку у B-1200 категорији заузео је четврто мјесто. Учешће су, како каже, узели и неки од најбољих свјетских бициклиста Cristopf Strasser i Robert Muller.

„Обишли смо Козару, Купрес, Мостар, Требиње, Сутјеску, Вишеград, Јахорину, Бјелашницу и Влашић и још једном се увјерили да су љепоте наших крајева неприкосновене у овом дијелу Европе. То има немјерљив туристички значај јер у маратонима ове врсте углавном учествују инострани бициклисти који у својим земљама преносе приче о нашим природним богатствима“, каже Живко и додаје да је дионицу одвезао за 90 сати и 14 минута.

Кроз бревет, за кога каже да је истински тест издржљивости и помјерања сопствених граница, обишао је и Боку Которску, Херцег Нови, Дубровник, Фрушку Гору и друге туристичке локалитете у бившој Југославији, а посебне емоције веже за трку „Срце Мотајице“ која је прошла кроз Бардачу и манастир Осовицу.

„Волим истраживати нове културе али и друге бициклисте упознавати са нашим обичајима. Оно што посебно карактерише овакве спортске догађаје је дружење које се организује након трке и тај вид повезивања и зближавања има највећи смисао у цијелој овој причи“, рекао је Живко.

Србачки бициклиста ових дана се окушао и на државном првенству Републике Српске и БиХ који је одржан на аутодрому у Залужанима гдје је наступајући за један клуб из Бијељине освојио друго мјесто а два пута је учествовао и на Купу Србије гдје му је седмо мјесто било најбољи пласман.

Оно што ће бити круна свих досадашњих изазова биће ултра маратон Париз-Брест-Париз за кога се успио квалификовати и за који каже да је „мајка свих трка“.

„То је једна од најстаријих бициклистичких трка која има и највећи углед у свијету и велика ми је част да сам уопште добио прилику да на њој учествујем. Почиње 20. августа и већ увелико се припремам. Пласман ми није важан већ сама чињеница да ћу стати раме уз раме са највећим свјетским бициклистима“, истиче Живко.

Иако се не бави професионално бициклизмом, каже да је за учешће на маратонима и тркама потребно доста улагања, од квалитетних шорцева, патика, дресова, па све до доброг и поузданог бицикла.

“Набавио сам бицикл који је прилагођен мојим мјерама, јако је лаган и ништа ме не жуља, тако да и дуге вожње постају уживање у правом смислу ријечи”, каже Живко.

Бревети представљају дружење љубитеља бициклизма и уживање у заједничкој вожњи и природи. Иако постоје бревети од 200 до хиљаду километара, свака дужина има предвиђено временско ограничење, које се односи на завршетак вожње и пролазак контролних тачки. Уколико се прођу у датом року бревет се сматра успјешно завршеним и то је највећа награда за учесника.