У Српцу промовисана књига “Тесла и радио” аутора Радмиле Чокорило
У Српцу промовисана књига “Тесла и радио” аутора Радмиле Чокорило
Радио као медиј неправедно је запостављен појавом телевизије а нарочито данас када је присутна све већа експанзија друштвених мрежа, али је његов значај немјерљив и увијек ће имати своје мјесто под медијском капом, ријечи су др Радмиле Чокорило која је синоћ у Српцу промовисала своју трећу књигу „Тесла и радио“, објављену у издању Независног универзитета Бања Лука.
Чокорило, која иза себе има 31 годину медијског рада, рекла је да је писањем ове књиге жељела пружити свој допринос науци, струци и завичају.
„Књига је подијељена у три дијела и говори о великом научнику Николи Тесли који је изумио пренос сигнала, што је била основа за формирање радија, затим о радио станицама у Републици Српској од којих многе опстају већ деценијама и развоју радија у источној Херцеговини одакле водим поријекло по оцу“, рекла је Чокорило.
Ауторка је пред бројном публиком у Народној библиотеци у Српцу навела да својом књигом покушава исправити неправду према Тесли јер је у многим литературама дуго времена било наведено да је Гиљермо Маркони заправо био проналазач радија.
„Студирајући и радећи у телеграфској подружници у Паризу 1881. године, Тесла се заинтересовао за пренос звука, сигнала и гласа и направио бежични пренос, али није имао своје предузеће па је Маркони присвојио његов изум. У врло мало уџбеника и књига наведено је да је заправо он био „отац радија“. Тек пола вијека након његове смрти, Врховни суд САД-а донио је пресуду у Теслину корист, додуше прилично сакривену и све изуме до којих нико није могао доћи, од научника до сарадника, држава је оставила себи“, рекла је Чокорило, цитирајући Теслину чувену изреку „није ми жао што су украли моје идеје, већ што нису имали своје“.
Говорећи о својим медијским почецима, Чокорило је рекла да је још 1963. године њен отац, по повратку из војске, међу првима у родну Билећу донио радио пријемник и грамофон и тада се родила њена љубав према радију.
„Гледајући као дијете у ту малу црну кутију из које су се често чуле гусле, питала сам се како је мој дјед гуслар успио да уђе у њу. Знала сам је посматрати опчињена и по неколико сати. Не знам да ли је то трасирало мој пут ка медију кога и данас највише волим, али знам да ће ме љубав према радију пратити заувијек“, рекла је Чокорило.
У својој богатој новинарској каријери, која је почела ратне 1992. године, као радио новинар је објавила више од 2500 тонских записа, више од 70 видео записа и преко 110 текстова за штампане медије, уз бројне чланке, рецензије и новинске текстове.
Своје искуство уградила је у нову књигу описујући како данас изгледа радијско новинарство у Републици Српској, како би требала да изгледа вијест, извјештај и други новинарски жанрови и описујући преглед структуре дневника као централне информативне емисије на радију и телевизији.
„Представила сам личну карту радио станица у Српској које су постојале и још увијек постоје, што је био допринос струци, а завичају сам поклонила причу о радио станицама у Херцеговини, од којих су се неке, нажалост, угасиле. И данас свакодневно прикупљам податке и моја жеља је да за коју годину напишем монографију свих радио станица у Републици Српској“, рекла је Чокорило и додала да ће се у њој наћи мјеста и за Радио Србац који за три године прославља пет деценија постојања.
Она је подсјетила да је 1998. године Република Српска била прва у свијету са 187 радио станица, посматрано по броју становника и територији.
Истичући потребу да се у данашње вријеме поново вратимо радију, Чокорило је рекла да је један од главних услова да структура програма буде прилагођена свима и да буду заступљени сви жанрови.
„Период од 24 часа је огромно вријеме које је сасвим довољно да буде испуњено музичким и информативним дијелом, образовним, туристичким и културним садржајем, као и спортом који је некада имао много већи значај на радију него данас, јер су се породице окупљале и слушале радијске преносе. Ту су и радио драме које су такође заборављене. Све те садржаје треба вратити на радио, заинтересовати становништво и водити рачуна да све што се објави буде тачно и истинито“, рекла је она.
Чокорило сматра да је свако дао за право да се назива новинаром ако напише било шта, међутим, као и сваки други занат, постоје правила која се морају поштовати а која су, како каже, данас изумрла.
„Новинари не треба да се стављају на једну или другу страну, иако у цијелој бившој Југославији, па и Европи и свијету, постоје подобни и неподобни, зависни и независни новинари, мада су данас већином сви зависни, само је питање од чега. Новинарство данас изумире, да ли због дигиталних технологија или убрзаног начина живота и у таквим околностима које владају, тешко да бих се данас могла бавити новинарским послом“, истакла је Чокорило.
Након завршетка основних студија новинарства на Филозофском факултету у Бањалуци, Радмила Чокорило је на истом факултету стекла звање магистра социологије а звање доктора политичких наука на Филозофском факултету у Београду.
Била је једно вријеме координатор за медије Владе Републике Српске и предсједник Управног одбора РТРС-а. Радила је као асистент и виши асистент, а потом и као доцент на Факултету политичких наука у Бањалуци а од 2022. године је ванредни професор на предметима: Управљање медијима, Радио новинарство, Агенцијско новинарство, Управљање медијима, Уређивачке политике у медијима и Фотографија у новинарству.
Промоцију књиге „Тесла и радио“ организовала је Народна библиотека Србац а рецензије из књиге читала је библиотекар и модератор Слађана Kрагуљ.
Директор библиотеке, Бранко Савановић, захвалио се на одзиву посјетиоцима из Српца, Бањалуке и околних градова, наводећи да је у публици било и љубитеља лијепе писане ријечи из Аустралије.
„Ово је једна од првих књижевних промоција које организујемо након реконструкције библиотеке која је обучена у ново рухо након 50 година. До почетка љета нас очекује још неколико догађаја које ће обогатити културни живот наше локалне заједнице“, истакао је Савановић.
Међу бројним посјетиоцима промоцији је присуствовао и предсједник Скупштине општине Србац, Милош Будић.
