„Ц.Е.З.А.Р.“ уредио зелену површину у центру Српца за дружење младих
4. октобра, 2020.
Извршена модернизација јавне расвјете у Српцу, бољи квалитет и веће уштеде
5. октобра, 2020.

Србачка парохија прикупља средства за подизање споменика Мари Винчић

Српска православна црквена општина Србац покренула је акцију прикупљања средстава за подизање споменика Мари Винчић, нашој суграђанки која је преминула у октобру прошле године а коју су многе генерације запамтиле по њеној надљудској борби за преживљавање, пркосећи законима природе и медицине.

Из србачке парохије замољавају вјернике да у складу са својим могућностима донирају новчани прилог у храму Покрова Пресвете Богородице у Српцу, како би се Мари подигао пристојан споменик поводом годишњице њене смрти, а ову иницијативу ће финансијски подржати и Општинска управа Србац.

Мара је преминула у октобру прошле године у 92. години живота у Дому за стара лица „Данијела“ у Градишци. У дом је стигла из Универзитетско-клиничког центра у Бањалуци гдје је довезена колима хитне помоћи због погоршања здравственог стања, а након детаљних прегледа закључено је да болује од неизљечиве болести и да нема основа за неку врсту хируршког захвата.

Живјела је крајње неусловним животом бескућника, виђана је сваког дана у граду али се о њој мало знало. Према подацима из Центра за социјални рад, рођена је 15.6.1928. године у Ситнешима и уписана у књигу држављана као Мара Винчић, док других личних докумената нити поузданих података о њеним родитељима, браћи и сестрама није било.

У Србац је стигла као млада, стасита и лијепа дјевојка која је старијим породицама пружала услуге на спремању кућа и станова. Није се удавала али се зна да је родила мушко дијете које је након порода дато на усвајање. Није познато како и када је дошло до неке врсте психичког поремећаја и сметњи у говору и зашто се опредјелила да се отуђи од људи и затвори у свијет тишине, премда постоје неки подаци да је прележала тифус.

Било је више покушаја да се смјести у неки Геријатријски центар као што су Јакеш, Дубица, Драгочај, али то није прихватала ни по коју цијену и ове установе самовољно је напуштала. Није прихватала никакву новчану или материјалну помоћ, нити смјештај у близини центра Српца, а ријетке су особе из чије је руке хтјела узети храну, новац или цигарету.

Сама се о себи бринула у нељудским условима, али је на крају је ипак окончала живот достојан човјека у геријатријској установи у Градишци.

 

Comments are closed.