Божићни уранак у храму Васкрсења Господњег у Српцу
7. јануара, 2022.
Освештана славска икона украсила црквену салу у Kоровима
8. јануара, 2022.

Мали Хиландар васкрсао послије три вијека: Манастир Осовица дијелио судбину свог народа

За мање од једне деценије, колико је прошло од поновног утемељења богослужбеног живота, манастир Осовица, бисер сакралне архитектуре, постао је важно мјесто духовног живота Републике Српске.

Kомплекс манастира Осовице састоји се од саборне манастирске цркве посвећене Благовијестима Пресвете Богородице, зимске цркве посвећене Светом Прокопију, капеле Васкрсења Христовог, као и капеле Светог Николаја Мирликијског у звонику, тријема за народ, конака, свечаног салона, библиотеке и чесме са изворском водом, монашке кухиње и трпезарије, као и народне трпезарије.

У саборној цркви је икона, једне од највећих православних светиња, Пресвете Богородице Тројеручице, дар Свете царске лавре манастира Хиландар манастиру Осовица.

На дан Светог Луке 2016. године Хиландарци који су овдје дошли по благослов, подсјећа игуман Теофил, рекли су да Осовица од тада има улогу малог Хиландара, због жена које овдје могу да се помоле светој Богородици Тројеручици. Све је овдје по њеном благослову. Све је постало другачије доласком Пресвете Богородице Тројеручице, народ има осјећај за ову светитељку, казао је протосинђел Теофил (Димитрић) игуман манастира Осовица.

„Вјерници су осјетили благодет те царске лавре и почели долазити у све већем броју. Постоји невјероватно интересантна прича коју смо сазнали послије њеног доласка. Одавде је игуман Леонтије, прије 500 година, послао икону у Хиландар и тамо оставио запис да се моле за њега, породицу из које потиче и његово братство у Осовици. То је био његов прилог Хиландару. Послије обнове Осовице ми смо добили уздарје из Хиландара, икону Свете Богородице Тројеручице, урађену по благослову стараца хиландарских“, испричао је игуман Теофил једну од бројних посебности Осовице.

Овдје је монашко братство заједно са вјерницима успјело вратити стари сјај и славу, у духовном и материјалном смислу.

„Сада се може са сигурношћу рећи да је Осовица битно утицала на обнову духовног стања овог краја, али и осталих мјеста, удаљенијих од Осовице. Овдје недјељом и празницима на богослужење највише долазе вјерници из Бањалуке, Градишке, Лакташа, Прњавора или Дервенте и Брода, а долазе и из иностранства и свијета“, подсјећа он.

Увјерен је да је манастир тек од доласка Пресвете Богородице Тројеручице почео да живи новим животом.

„И заиста, све је другачије и боље. У протеклих пет година овдје се много доброг и благословеног издешавало, што је несвакидашње у животу наше цркве и нашег народа“, увјерен је игуман Теофил.

2017. године овдје је дочекан наш патријарх Иринеј и садашњи патријарх Порфирије, заједно с владиком Јефремом и двојицом епископа. Том приликом, на Благовијести Пресвете Богородице, освећен је саборни храм.

„Преостало је да урадимо још једну парадну капију, јер је већ завршен оградни зид. Тиме ће у потпуности бити окончана обнова комплекса манастира“, рекао је Теофил.

Манастир Осовица, који се налази на граници села Горња Лепеница и Сеферовци, на територији општине Србац, у планини Мотајица, смјештен је у долини, поред потока Манастирица, који се улијева у рјечицу Осовицу.

„Засигурно је манастир учинио невјероватно много да се све у овом крају преобрази. Прво, нико овдје није вјеровао да ће бити изграђен, да ће бити обновљен, посебно не у овом обиму и за тако кратко вријеме, за само 11 година“, свједочи Теофил.

Ријечи и поруке богослова остављају снажан печат духовности, потпуног васкрснућа цијелог краја.

„Наши људи у селима, поред пута ка манастиру, сада се другачије односе и према животу и својим мјестима. Они уређују домаћинства, стварају услове за дугорочни живот и не помишљају да оду. Прихватили су реалност да је манастир најважније домаћинство и заједнички дом“, објашњава игуман Теофил утицај манастира на живот локалног становништва које више не помиње могућност одласка, јер су изграђени путеви и створени бољи услови за живот.

Манастир Осовица припада реду највећих светиња Републике Српске. Иако нису сачувани значајнији писани трагови који би подробније открили дух минулих времена, усљед тешке и бурне историје српског народа, ипак историчари претпостављају да је манастир Осовица ктиторско дјело изданка племените лозе Немањића, краља Стефана Драгутина (1253–1316), владара Срема, Мачве, Усоре и Соли.

Први помен манастира Осовица, наглашава археолог Бојан Вујиновић, је из 1330. године, сачуван на отиску манастирског печата. Овај печат пронађен је у цркви манастира Липље, током његове обнове. Постоји још неколико свједочанстава о постојању манастира Осовица.

Истраживањем, којим је руководио археолог из Градишке Милан Ђурђевић, пронађени су фрагменти керамике, жељеза, затим веће количине обрађеног камена, средњовјековни гвоздени клинови, стријеле самострела, напрстњак од бронзе, оловне пушчане кугле и друго.

„Од самог настанка манастира у 14. вијеку, кроз тешка и смутна времена, скрнављен је и разаран, али и обнављан, дијелећи на тај начин судбину свог народа. На том подручју пронађен је средњовјековни прстен са ћириличним натписом – све што радим, чиним, уздајући се у бога. Језик натписа на прстену је из 14. или 15. вијека“, каже археолог Бојан Вујиновић.

Други писани помен манастира Осовице је из 1604. године, када се помиње црквено земљиште које уживају калуђери ове цркве, калуђер Василије и други сувласници, у близини Мотајице и Kотовице, а недалеко од порушене тврђаве Осовик и земљишта Црквина, са виноградима и чаиром споменуте цркве. Kао важан доказ постојања Осовице у том периоду је и помен игумана Аврама који, по попису баштини Горњу Лепеницу, и плаћа порез на чокоте винове лозе. О томе свједочи и локалитет на Мотајици, који се назива Аврамови виногради.

„У току Бечког рата (1683–1699) манастир Осовица је спаљен и порушен, а монаси овог манастира, са монасима из Липља и Ступља, пребјегли су у Славонију, у манастир Ораховицу“, подсјећа Вујиновић, који је такође истраживао локалитет Осовице.

Послије Првог свјетског рата, свештеник дервентски Томо Анђелић записао је како су у библиотеци Црквене општине дервентске чувани стари вриједни рукописи из манастира Осовица (Манастирица) и да су рукописане књиге и остали вриједни документи нестали из библиотеке у току анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске.

Занимљиво је да је Петар Момировић, пишући о манастиру Гомионица, шездесетих година прошлог вијека, навео да се манастир „Манастирица”, а мислећи на Осовицу, налазио на подручју планине Мотајице, у близини пута од Прњавора за Kобаш, између села Сефероваца и чешке колоније Нова Вес, у садашњем истоименом засеоку.

Завршетком аустро-турског рата Аустријанци су се повукли преко Саве, а Турци 1689. године попалили све српске светиње, међу којима је била и Осовица, са забраном обнављања због српског учествовања на страни Аустрије.

Археолог Милан Ђурђевић из Градишке, под окриљем Завичајног музеја, након вишегодишњег истраживања је 2006. године утврдио постојање манастира у Новој Веси, који се помињао у древним књигама. Владика бањалучки Јефрем се 2009. године сагласио да овдје почне градња манастира, на темељима који су вијековима чекали градитеље и своју духовну дјецу. Године 2008. почиње уређење локалитета, а убрзо након тога и градња манастира.

Највећи дио камена за обнову Осовице је из Јајца и Јабланице. Такође су уграђени кашмир и афрички гранит, којим је украшена саборна црква. Опход око цркве је од камена који је некада припадао манастиру Студеница.

„Осовица је другачија од већине манастира, мада у саборној цркви препознајемо дечанску припрату, моштаничку куполу, украсе Студенице… Осовица има сличност с нашим значајним манастирима, а опет је специфична и посебна. Овдје су четири храма, што је одлика само великих манастира, а јединствен по томе с наше стране Дрине“, појаснио је игуман Теофил.

Помиње се да је Минеј, који се налази у славонском манастиру Ораховица, 1612. године преписан у храму Светог Николе у манастиру Липље у вријеме преосвећеног митрополита дабарског Теодора и свечесног осовичког игумана Христофора, те липљанског старца, јеромонаха Герасима.

У запису на липљанском Псалтиру, штампаном у Венецији 1570. године, налазимо да је у манастиру Осовици те године рукоположен јерођакон Симеон. Kобашки бег, који је носио титулу капетана, 1800. године је продао посљедњи камен манастирске цркве и конака у Славонски Kобаш за изградњу аустријских кућа и помоћних објеката.

Свештеник Славиша Топић и Верољуб Малетић, вјероучитељ из Српца, 2003. године су пронашли темеље манастира Осовица.

Извор: Српскаинфо

 

Comments are closed.