Тендери – 2020. г.
30. јануара, 2020.
Библиотека учланила преко 400 читалаца током светосавских празника
1. фебруара, 2020.

Ловчев музеј Душана Лепира из Српца јединствен у Српској по трофејима и скулптурама

Ловчев музеј кога је у поткровљу породичне куће адаптирао један од најстаријих србачких ловаца, Душан Лепир (75), несвакидашња је збирка ловачких трофеја и експоната који су вриједно прикупљани пуне четири деценије.

Овај страствени заљубљеник у природу ловом се почео бавити још од 1976. године и већ тада се у њему родила идеја да направи ловачки кутак у свом дому који је по много чему јединствен у Републици Српској, али и шире.

У двије просторије смјештени су не само трофеји дивљачи које је одстријелио, већ и дрвене скулптуре животиња, уникатни столови, столице и други намјештај који је лично израђивао, па чак и фигура ловца у природној величини, која представља његов аутопортрет.

„Овај музеј за мене представља право богатство. То је моја оаза мира и спокоја у којој знам проводити сате и присјећати се прошлих времена када сам био страствен ловац, а и данас се активно бавим ловом, колико ми године дозволе“, каже Душан.

У музеју предњачи срнећа дивљач са 29 трофеја а зидове музеја красе и трофеји дивљих свиња, јелена и друге дивљачи, па чак и неких домаћих животиња попут овнова и јарчева. Највећи број њих је лично уловио а неке од њих је пронашао у шуми или добио на поклон, попут великих јеленских рогова на улазу у музеј које је добио од рођака из Њемачке.

„Ово је музеј који не представља само моја достигнућа већ је уједно и колекција трофеја из разних дијелова свијета. Тако сам напримјер искомбиновао два јеленска рога које сам добио од пријатеља а потичу из Срема и Славоније. Челенску сам лично направио од грабовог дрвета и тако добио прави ловачки трофеј“, каже Душан.

Музеј су обогатиле и дрвене фигуре фазана, гусака, дивљих патки, ловачких паса и других животиња које је лично израђивао, а инспирацију је добијао током лова или у дугим шетњама природом. Таленат за израду предмета од дрвета открио је још деведесетих година прошлог вијека и од тада до данас израдио је преко 500 експоната.

„Многе фигуре налазе се у дворишту куће, попут дивљих вепрова, медвједа, вукова, лисица и других животиња. Често сам у шуми знао пронаћи занимљиве комаде од дрвета који су већ имали одређену форму и само сам их мало уобличио, али сам исто тако многе морао обрађивати испочетка да бих добио жељени облик. Послије сам израђивао и друге скулптуре, од којих су неке тешке преко 300 килограма“, каже Душан.

За сваки од предмета, било да се ради о трофејима или експонатима од дрвета, уредно води регистар и биљежи како је до њих дошао, какав су првобитно имали облик и да ли су на било који начин дорађивани.

Његове ловачке одаје краси и богата колекција ловачких пушака, ножева и друге опреме а посебно је поносан на разна признања, попут дипломе за заслуге у ловству коју му је још 1989. године додијелило Ловачко удружење „Срна“ из Српца.

На зидовима се налазе и признања за најстаријег рекреативца србачке бициклијаде и марша сјећања „Стазом егзодуса“ на Возући, гдје је протекле три године био најстарији међу 700 учесника из цијеле Републике Српске. Већ годинама је и активан члан Планинарског друштва „Видета“ из Српца са којим је освојио на десетине врхова широм Српске.

„Често ми се поклапају термини планинарења и лова за чиме највише жалим. Али најважније од свега је да сам у оба случаја у природи. Из здравствених разлога често волим рекреативно да шетам шумом и пређем и до 15 километара“, каже Душан.

Истиче да се у својој ловачкој каријери никада није бавио криволовом и додаје да многи људи и данас имају предрасуде о лову јер сматрају да се ради о крволочном спорту.

„Многи оптужују ловце да се нехумано односе према животињама а не разумију да се кроз узгојни, санитарни и друге врсте лова смањује број болесних и закржљалих јединки до којих је најчешће дошло због нагомилавања великог броја дивљачи на одређеном подручју. Ловци воде бригу о дивљим животињама, хране их током зимских услова и доприносе да шуме и ловишта буду богати квалитетним јединкама“, истиче Душан.

Један од експоната од дрвета на кога је најпоноснији је скулптура Новака Ђоковића на којој је дочарао српског тенисера раскораченог става са високо уздигнутим рукама и побједничким криком.

„Велики сам обожавалац Нолета и у његову част направио сам фигуру која такође краси мој музеј. Била би ми част да му је једног дана поклоним“, каже Душан.

Посебно мјесто у Душановом музеју има кутак на којем је дочарао своје литерарне вјештине. Написао је књигу поезије која је још увијек необјављена баш као и књига ребуса која је уникатна на овим просторима.

„Страствени сам енигматичар и израдио сам 507 ребуса на тему народних пословица и изрека што никоме није пошло за руком. Волио бих да је објавим али је компликована припрема овог садржаја за штампу, тако да ће сачекати боља времена“, каже Душан.

 

Comments are closed.