Србачки љубитељи поезије уживали у стиховима Јованке Стојчиновић Николић

Србачки љубитељи поезије уживали у стиховима Јованке Стојчиновић Николић

У организацији Народне библиотеке Србац, синоћ је у Српцу одржано вече поезије пјесникиње Јованке Стојчиновић Николић из Добоја.

Она преко 40 година пише и ствара књижевна дјела и за свој рад је добила више награда и признања.

Дугогодишњи је пријатељ и сарадник са представницима србачке библиотеке и радника у култури који су јој синоћ својим доласком изразили поштовање и захвалност.

“Веома смо срећни јер нас је посјетила једна велика дама која дивно пише поезију и која иза себе има 19 књига од чега 16 поезије. Била је предсједник Удружења књижевника Републике Српске која је за свој рад добила многе награде и признања”, рекао је директор библиотеке Бранко Савановић.

Модератор књижевне вечери је била Бранка Санчанин, библиотекар и писац, која је говорила о књижевном животу ауторке, истакавши да је веома обрадована њеним доласком.

Санчанин је прво прочитала пјесму из збирке ”Тијесно небо” која је објављена 1994. године а потом још неколико кратких пјесама. Она је казала да је ауторка у свом граду симбол институционалне културе и особа која је дуги низ година водила Центар за културу и образовање Добој, а уз то је покретач ликовне колоније и организатор позоришних представа у оквиру добојског Театар феста.

“Женска поезија у сваком случају сублимира у себи душу сваке списатељице на начин да је она прије свега мајка, сестра и нечија вјерна љуба. Јованка пише дуги низ година и својим писањем још више сазријева”, рекла је Санчанин.

Сумирајући утиске, Стојчиновић Николић је изјавила да је ово била промоција њене поезије која не може да промијени свијет али може доста утицати на свијест људи.

“Ми писци смо увијек ти који смо на неки начин свједоци времена и записујемо га на неки наш уобичајени, лијепи начин који би било штета да се промјени. Ова поезија је једна исповијест настала из моје душе или из душе неког мени блиског кога добро познајем”, казала је ауторка.

Она је нагласила да у сваком моменту проналази мотиве за писање.

“У Српцу сам показала да не пишем само поезију већ и приче. Прву сам објавила у часопису “Српска Вила” 1996. године и желим рећи да су истините. Ја сам борац који воли истину. Вољела бих да се више чита јер вријеме толико бурно пролази кроз наше животе и не можемо све да запамтимо, али остаје оно што смо записали”, казала је она.

За свој књижевни рад је добила више признања од којих и неколико међународних: “Златни Орфеј” – Франкфурт, “Златен прстен” – Скопље, “Златну значку” Kултурно-просветне заједнице Србије, те Специјалну награду Савеза писаца Бугарске чији је члан Академије књижевности и умјетности са сједиштем у Варни.

Члан је Удружења књижевника РС и Србије, а пјесме су јој преведене на више страних језика. Заступљена је и у више антологија, како код нас, тако и у иностранству.