Промовисана књига Борислава-Боре Глишића: Документима против ревизије историје

Промовисана књига Борислава-Боре Глишића: Документима против ревизије историје

Савремени ревизионисти новије историје југословенских народа већ три деценије покушавају упрошћеном и острашћеном идеологијом и пропагандом приказати сараднике окупатора као антифашисте и ослободиоце а партизане и Народноослободилачку војску Југославије као “издајнике националног интереса”, што оштро демантују њемачки ратни документи који су заплијењени од стране савезника након побједе над Хитлером и уласка у Берлин.

Ово је главна порука књиге аутора Борислава-Боре Глишића из Бањалуке под називом “Њемачки ратни извјештаји из Националне архиве Вашингтон” која је промовисана синоћ у читаоници Народне библиотеке у Српцу.

Kњига се односи на ратне прилике у Југославији од 1941. до 1945. године и говори о томе ко је с ким и када имао војну сарадњу. Читаоцима је стављено на увид 150 микрофилмованих докумената из Националног архива у Вашингтону, датих упоредо на њемачком језику и у преводу на српски језик, које је истакнути бањалучки новинар и публициста прикупљао уз помоћ сарадника са циљем да чињенично побије тврдње националистички оријентисаних историчара-ревизиониста.

“Kњига се састоји из три поглавља и говори о томе шта су Нијемци извјештавали о усташама, партизанима и четницима. Њен други назив би могао бити “Документи говоре” јер упућује људе на то да читају документе будући да они представљају јасан доказ намјерног извртања историје које траје још од деведесетих година прошлог вијека а интензивно је настављено и у овом вијеку”, рекао је Глишић.

У поглављу о усташама концентрисао се на злочине почињене над српским народом, нарочито у логору Јасеновац истичући да њемачки ратни извјештаји негирају тврдње да партизани никад нису покушали нападе на Јасеновац.

“У једном извјештају помиње се озбиљан партизански напад који се догодио у ноћи између 30. и 31. децембра 1941. године када је освојена Градина и из минобацачке ватре погођена оштећена жељезничка станица Јасеновац. Други извјештај говори о нападу на Јасеновац који се догодио 12. маја 1943. године и који је посвједочио да су Нијемци регистровали сопствене губитке унутар логора”, рекао је Глишић.

Додаје да потврду истинитости даје и запис логораша Милана Гаврића који је у својој књизи “Откоси смрти” описао како су се партизани са Просаре спустили до Јасеновца и засули логор минобацачком ватром.

Глишић каже да један од извјештаја спомиње акцију из августа 1942. године када је Четврта кордунашка бригаде ослободила устачки дјечији логор у Јастребарском и спасила 727 дјечака и дјевојчица који су ухваћени у њемачко-усташким операцијама на Kозари, при чему су усташама нанесени велики губици у људству и војној техници.

“Дјеца, углавном предшколског узраста, похватана су и смјештена у мемљиве зидове старог дворца гдје су их преваспитавале часне сестре у усташком духу, са намјером да од њих створе нове “јањичаре” а сирота дјеца су, према наводима, на капама и реверима носила слово “У”. Због глади и болести и начина васпитања дневно је умирало по неколико дјеце, а кад су чули пуцњаву и видјели партизане, испунила их је неизмјерна радост и нада да ће бити ослобођени”, рекао је Глишић.

Значајан дио књиге посветио је четничком колаборационизму и сарадњи са Нијемцима за коју каже да је трајала од новембра 1941. године и даље, наглашавајући да се, према њемачким извјештајима, четници, који су дјеловали у тадашњој НДХ помињу искључиво као сарадници и партнери у борби против комуниста а никада као противници.

“Скоро све четничке јединице су се покориле окупаторима Нијемцима и Италијанима и од њих примале наоружање, храну, муницију и подршку у циљу борбе против Народноослободилачке војске Југославије а обједињавао их је штаб Драже Михаиловића под чијом командом су били стављени сви четници”, рекао је Глишић.

Даље наводи да су њемачки ратни документи описали као вјерне савезнике усташке формације и формације муслиманске милиције али су такође изложене и критици због претјераних злочина и војничке неспособности да се озбиљно супротставе партизанским јединицима Народноослободилачке војске Југославије.

“Многима није било у интересу да се о свему овоме јавно прича а људи су налегли на руду фалсификатора историје. У томе су велику улогу одиграли медији, не само у Републици Српској већ и у Србији гдје је одлуком њиховог парламента четништво изједначено са партизанским ослободилачким покретом а у најновијој српској историографији је истакнуто као антифашистички покрет, што је извртање историје. Свјестан сам да су новинари све више угрожени и тираж често пада па су принуђени да по налогу пишу одређене приче и истичу бомбастичне наслове. Међутим, једина историја која је вјеродостојна је она у којој документи говоре а то је приказала ова књига”, истакао је Глишић и додао да је јако добро примљена међу читалачком публиком у Србији и Хрватској и на његово пријатно изненађење, чак и у Словенији.

Модератор синоћње књижевне вечери била је библиотекар Ирена Kресојевић а о биографији аутора говорио је директор србачке библиотеке Бранко Савановић. Он је рекао да је Глишић, који је по струци дипломирани правник, урадио више десетина документарних, промотивних и туристичких филмова, међу којима и промотивни филм о Српцу 2004. године.

“Читав живот је провео у новинарству, његова боја гласа је специфична и по много чему га разликује од других. Оно што је посебно занимљиво је да много воли своје насеље Лауш којем је посветио чак и химну “Мој Лауш-мој мали град” и било би лијепо када би једног дана написао и химну о Српцу”, рекао је Савановић.

На синоћњој промоцији је речено да Глишић најемотивније доживљава промотивне филмове о подгрмечком крају гдје је провео дјетињство у селу Велики Радић а посебно су истакнути успјеси његове кћерке Јоване Раљић, која је магистрирала студије виолине у Грацу и која има успјешну интернационалну каријеру свирајући са престижним свјетским филхармонијама.