Skip to content Skip to left sidebar Skip to right sidebar Skip to footer

Приче са прве линије ратног доктора Милана Павловића остају као трајно свједочанство

Приче са прве линије ратног доктора Милана Павловића остају као трајно свједочанство

Потресна дешавања са првих борбених линија виђена из угла ратног доктора Милана Павловића из Српца преточена су у књигу под називом „Ратне приче“ која је након три деценије чекања угледала свјетлост дана у издању Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.

Kњига је сачињена од 37 истинитих прича које су писане у времену од 1992. до 1995. године и свједоче о тешком, али одважном ратном путу припадника Прве србачке лаке пјешадијске бригаде и других јединица Војске Републике Српске.

Штампана је у 200 примјерака а рецензију су урадили књижевник Жарко Шарић и професор српског језика и књижевости Милош Милинчић, док је за лектуру и коректуру био задужен Горан Дакић.

Павловић, који је био начелник санитетске службе србачке бригаде, каже да је његова идеја била да књигу објави по завршетку рата, али су животне околности то спријечиле.

“Планирао сам да је издам што прије, али пут од рукописа до штампе је био трновит и у том времену ми је задња брига била да објавим књигу. Тешко је било наћи издавача и све то финансирати јер сам школовао троје дјеце и нисам могао издвојити средства. Међутим, прошле године сам се на Возући срео са директором Републичког центра, Милорадом Kојићем и почели смо причати о књизи. Понудио се да буде издавач што сам са радошћу прихватио јер сам желио да иза ње стоји једна републичка институција“, рекао је Павловић.

Kако каже, све што је написано је доживљено, ниједно име није измишљено, никога није увриједио и трудио се да пренесе све онако како је доживио са свог становишта.

“Рат нису били само погибија, крв и рана већ и сирочад, удовице и разорене куће и никога не окривљујем за сва та дешавања већ то препуштам читаоцу. Kњига је подсјетник на једно зло вријеме које још увијек, нажалост, није прошло. Против сам било каквих сукоба и сматрам да у данашњем цивилизованом свијету постоји начин да људи сједну за сто и договоре се да праве државе како хоће, само да не буде рата”, сматра Павловић.

Склоност за литерарно стваралаштво током рата је показивао и у бригадном листу „Мотајички борац“ гдје су објављивани његови записи са ратних жаришта, а писао је и о томе шта се у тим тешким тренуцима дешавало у душама бораца и ратних страдалника.

“Све приче сам посложио по хронологији како сам се враћао са ратишта и могу се читати појединачно, али и као цјелина. Било ми је тешко да изаберем које ће ући у књигу, због ограниченог броја страница и остало је још најмање двадесетак необјављених, па се надам да ће изаћи у неком другом допуњеном издању. У току сам писања и „послијератних прича“, али оне ће ипак сачекати још неко вријеме за објаву”, каже Павловић.

Додаје да је санитетска служба србачке бригаде била је једна од најбоље организованих.

“Имали смо проблема око формирања екипа за одлазак на ратиште јер су тамо људи сагоријевали у послу. Ми нисмо пуцали, али од првог до задњег дана смјене на ратишту смо увијек морали бити будни. Имао сам изврсне сараднике, све их цијеним, од возача до медицинских сестара и били смо као фамилија. Преко наших руку је прешло 527 рањених људи, а од посљедица рањавања су преминула четири борца”, истиче Павловић.

Данас за себе каже да је срећан човјек, јер поред супруге Мирјане и кћерки Невене, Бранке и Јелене има и петоро унучади. Вуче га носталгија за кћеркама које живе у САД-у, али му је срце испуњено јер су се добро снашле и планира у новембру отићи да их посјети.

“Прије девет година сам отишао у пензију радећи као педијатар, мада и сад понекад прегледам неко дијете јер не могу одољети и одбити неком помоћ. Углавном живим са супругом мирним животом у Српцу у нашем стану, али од раног прољећа до касне јесени боравимо у насељу Расавац гдје имамо нашу викендицу и наш мали рај”, каже Павловић.

Доктор Милан Павловић је рођен 1948. године у Старој Градишци. Медицински факултет је завршио у Загребу, а у Србац је стигао 1980. године гдје остаје да ради у Дому здравља као љекар све до пензионисања. У чину резервног мајора обављао је дужност ратног доктора и начелника санитетске службе Прве лаке србачке пјешадијске бригаде и цијело вријеме рата је провео на ратиштима дијелећи судбину народа и својих сабораца.

BosnianCroatianEnglishFrenchGermanItalianRussianSerbianSpanish