Положај и рељеф

Општина Србац смјештена је на крајњем сјеверу Републике Српске и Босне и Херцеговине. Са сјевера, ријеком Савом, граничи се са Републиком Хрватском у дужини од 42 километра. Са запада граничи са општином Градишка, са југозапада општином Лакташи, са југа општином Прњавор и са истока са општином Дервента.

Општину Србац чини 39 насеља, укупне површине 453 км2.

Привредни, културни и административни центар општине је Србац, смјештен у непосредној близини ушћа Врбаса у Саву, са око 6 хиљада становника.

Око 2/3 општине је брдовито-брежуљкастог облика, а 1/3 су равнице. Највиша надморска висина од 652 метра налази се на планини Мотајици, а најнижа 89 метара у Влакничком пољу.

Брдовито-брежуљкасте дијелове општине чине обронци Мотајице, затим подручја Ћукала, Брезовљана, Селишта и Новог Мартинца.

Поља и равнице обухватају источни дио Лијевча поља, Ножичко-србачку, Лепеничко-ситнешку и Ћукалско-ситнешку раван, те Посавље.

О историјској прошлости србачког краја сачувано је врло мало података и писаних докумената. Такође нису вршена ни геолошка истраживања чији би резултати указивали на прошлост овог подручја. Нешто више података о историјату народа овог краја може се пронаћи у публикацији ”Србац, насеља и становништво”, аутора Данила Кошутића. О прошлости подручја које данас захвата општина Србац, у овој књизи, између осталог се наводи:

”У прошлости ово подручје било је у саставу разних царевина, кадилука, бановина и срезова. Од настанка првих држава старих Словена до средине 16. вијека знатно већа отвореност осјећала се према Дунавској низини па је отуда продор политичких и културних утицаја био непосреднији него од брдовите и у неку руку од природе затворене праве Босне.

Према једној карти Европе, у X и XИ вијеку ови крајеви били су у саставу Хрватске.

До турских освајања жупа Врбас помиње се углавном у саставу Краљевине Славоније и Угарског краљевства.

Пред крај XИВ вијека ову жупу припојио је војвода Хрвоје Вукчић Хрватинић својим Доњим Крајима.

На основу карте територија самосталних великаша у првој половини XВ вијека земље десно од Врбаса до Саве и Дрине биле су под непосредном угарском влашћу, а лијево од Врбаса ка Дубици, у привременом посједу Хрвоја Вукчића Хрватинића.

Године 1463/л464. ово подручје ушло је у састав новостворене Босанске (Јајачке) бановине коју је тада основао угарски краљ Матија Корвин.

Такво стање остало је до пада под османлијску власт сјеверних дијелова ове бановине године 1535/36, када је Хусреф бег заузео градове Кобаш и Левач и прешао с војском у Славонију

Тада ово подручје улази у састав кобашког кадилука, бањалучког ејалата и Санџак Босне.

Касније је сједиште кадилука из Кобаша премјештено у Бању Луку, а Кобаш је био сједиште нижих управних јединица (капетаније, жупе, нахије).

Град Левач налазио се у жупи Лифче (Лијевче), а како се касније не спомиње, вјерује се да је у вријеме турских освајања порушен и није више обнављан.

Послије пораза и повлачења турске војске у Босну, успоставља се по први пут државна граница Савом, године 1699.

Али у ратовима 1716-1718. Турска губи дио јужно од Саве па су мјеста: Трстенци, Кобаш, Каоци, Босански Свињар, подручје данашњих Бајинаца, Долина… припали Аустрији, а Лепеница, Брезовљани, Ножичко, Лилић… Турској.

Послије турско-аустријског рата (1736-1739) граница је поново враћена на Саву.

У XИX вијеку на овим просторима јача отпор народа против турског режима, као и свијест о потреби уједињења са Србијом, што се посебно манифестовало у току устанка у Босни (1875-1878).

У периоду 1878-1918. године ово подручје је у саставу Босне и њене Окружне области Бања Лука, с ти м што је подручје Лијевча припало босанско-градишком, а Жупе прњаворском котару.

И у периоду између два рата (1918-1941) овај дио Босне и даље је у саставу окружне области Бања Лука и њених срезова Босанска Градишка и Прњавор, а оснивањем бановина (1931) улази у сатав Врбаске бановине. Међутим, у августу л939. године по тзв. Споразуму Цветковић-Мачек, срез Дервента, а уз то и Кобаш са околином, додијељен је новооснованој Бановини Хрватској

Капитулацијом старе Југославије, подручје Босне и Херцеговине припојено је тзв. Независној држави Хрватској. Већи дио србачког подручја припао је тада Великој Жупи Ливац и Запоље са сједиштем у Новој Градишци, а опћина Босански Кобаш припојена је Великој Жупи Славонски Брод и котару Босански Брод.

Послије Другог свјетског рата по први пут ово подручје уједињује се у једну административно-територијалну цјелину, осим у времену од л955. до л958. године када је срез србачки укинут, а територија подијерљена на срезове Дервента и Бања Лука, тако што је дервентском срезу припао жупски дио (без села Шешковци и Кришковци), а бањалучком лијевчански дио чија су села била у саставу општина Нова Топола и Босанска Градишка.

Територија општине успостављена л958. године, има површину од 453 км2. Већи дио налази се у Жупи, односно сјеверном дијелу Средње Босне, а десет насељених мјеста су у Лијевчу пољу, па је Србац истовремено средњобосанска и крајишка општина”.

Данас је општина Србац саставни дио Републике Српске и Босне и Херцеговине.