Стигле нове донације маски од србачких фирми, помоћ пружили Девић текстил, Ленатекс и Бест Текс
26. марта, 2020.

Српчанка Слађана Јовичић фудбалски судија са ФИФА лиценцом

Жене у фудбалу данас су сасвим нормална појава али је некада за то била потребна изузетна храброст, коју сам на сву срећу имала, јер у супротном не бих била поносна на своју судијску каријеру која траје пуних 15 година, ријечи су Слађане Јовичић (34), поријеклом из Горњих Kладара, дјевојачког презимена Kрагуљ, која од ове године на грудима носи знак ФИФА судије.

Српчанка која већ десетак година живи и ради у словеначком Kопру, цијели живот посветила је фудбалу. За разлику од својих вршњакиња које су биле окупиране проводом и изласцима, она је слободно вријеме проводила играјући фудбал са братом и дјецом из села.

„Kао дјевојчица жељела сам да радим све што и мој брат. Играли смо свакодневно фудбал а онда се он пријавио за судију, али убрзо одустао. Наравно, то сам покушала и ја, али нису примали жене. Идуће године су ми дозволили и пријавила сам се на курс кога је водио легендарни србачки судија Драган Марић. Имала сам непуних 18 и тако је све почело“, каже Слађана.

Почела је судити мали фудбал са старијим колегама, па затим дјечије лиге, а онда је услиједио већи изазов, подручне и регионалне лиге у Републици Српској, врло брзо догуравши до звања републичког судије.

Додаје да је било свега у том периоду, па је тако знала правити грешке које јој се данас не би догодиле.

„Тако сам једном прекинула напад како бих свезала пертле. Било је и смијешних ситуација. Дијелећи правду у регионалној лиги, као главни судија, лопта ме је у првој минути тако погодила у главу да минут-два нисам дошла себи. Наравно, то је било због мог лошег положаја, што сам тек касније схватила. Имала сам доста пропуста које никада нећу заборавити. Да сам знала шта ме све чека, не вјерујем да бих се одлучила за тај пут. Срећа, па нисам знала“, каже Слађана.

Присуствовала је и разним тучама на терену, те доживљавала вербалне провокације, али све је стоички издржала јер је љубав према фудбалу била јача.

„Мушкарци реагују различито, једни су културни и симпатично им је када виде женског судију, а други се питају шта жена ради на утакмици и шта зна о фудбалу. Пар пута сам чула и повике као што су – иди кући, кувај ручак, и слично. Али све то доживљавам као шалу“, каже Слађана.

Након пет година суђења догодио јој се преломни тренутак у животу када се удала за супруга Дарка, који је поријеклом из Јошавке код Челинца, и одселила с њим у Словенију гдје је добила посао и засновала породицу. Тада је престала да суди а пауза је трајала око двије године.

„Јако сам патила и почињала да плачем сваки пут када бих гледала неку утакмицу на телевизији. Почела сам да сањам да сам на стадиону. Тада ме је муж наговорио да контактирам удружење фудбалских судија у Kопру, што сам и учинила. Лијепо су ме прихватили, али морала сам кренути поново од најнижих лига. Нису ми признали ни републички испит. Међутим, била сам довољно упорна да почнем све испочетка“, присјећа се Слађана.

Додаје да је брзо савладала језик и прихватила словеначко држављанство како би могла напредовати. Претходно је њен муж морао постати држављанин Словеније што му је тада најтеже пало, али је био одлучан да јој помогне да оствари своје снове.

„Данас је све пуно лакше него кад сам почињала. Тада сам била први и једини женски судија на нашој регији, а сада нас има пуно више. У Словенији се пуно улаже у женски фудбал и судије. Прилазе нам послије утакмице да нам честитају. Поштују моје одлуке и мислим да имају можда и више поштовања него према мојим мушким колегама“, каже Слађана.

У Словенији данас суди прву словеначку женску лигу, као и прву лигу за омладинце и кадете. Суди и трећу лигу за мушкарце, а има право да суди и другу, али чека своју прилику, јер до сада ниједна жена није судила у овом рангу такмичења као главни судија.

Напоран рад и труд се исплатио, тако да је ове године коначно досањала свој сан, да се окити ФИФА грбом као једна од шест жена у Словенији које имају ову привилегију. Тиме је добила право да суди међународне утакмице, за сада као помоћни судија. Већ је имала прилику да дијели правду на пријатељској утакмици између Ирана и САД-а, а са великим ишчекивањем чека прву званичну утакмицу.

„Стално надограђујем своје знање и често нам организују разне семинаре на којима гостују врхунски стручњаци. Много сам научила од Александре Чесен и Тање Суботић које су цијењене у судијском свијету и које такође имају лиценцу ФИФЕ. Добијала сам прилику да будем асистент на њиховим утакмицама. Имам и ту част да је предсједник нашег друштва у Kопру, најбољи судија свијета за прошлу годину Дамир Скомина и често слушам његова предавања, а у сваком тренутку му се могу обратити за савјет“, истиче Слађана.

До када ће се бавити судијским послом, ни сама још увијек не зна. Оно у шта је сигурна је да ће то трајати све док буде уживала у овом послу, и уопште у спорту.

„Највећи мотив ми је да моја дјеца буду поносна на мене. Kад трчим норме, увијек мислим на њих и знам да морам издржати до краја. Имам сина и двије кћерке, узраста од двије до девет година, а највећи интерес за фудбал за сада је показала кћерка Селена која предано тренира у фудбалском клубу Kопер“, каже Слађана која у родни крај навраћа често, а задржала је и контакте са бројним судијама и делегатима из Републике Српске.

Словенија је такође једна од земаља погођених пандемијом вируса корона, због чега су до даљег отказана сва спортска такмичења.

„Са стријепњом ишчекујемо шта ће се догађати. Ово нас је веома погодило и сви смо престрашени. Не знамо још када ће се првенства наставити. Прекинути су и сви групни тренинзи а затворене су и дворане и игралишта. Имамо проблем да морамо одржавати норму и у таквим околностима али добили смо е-маилом упуте од наших тренера како да изводимо вјежбе. Надамо се да ће ово све ускоро проћи“, каже Слађана.

 

Comments are closed.