Регата од Кукуља до Српца у недјељу 29. јула
12. јул, 2018.
Одигране утакмице четвртфинала на градском турниру
13. јул, 2018.

Промовисан књижевни првенац Бранке Санчанин пред више од 400 грађана

Сваки професор је поносан када га његов ученик једног дана превазиђе, јер је то знак доброг и преданог рада, а то је управо учинила моја некадашња ученица Бранка Санчанин која је доказала да су се преварили сви они који мисле да је књига у данашњем времену мртва, рекао је професор српског језика и књижевности Крсто Чавор на синоћњој промоцији књиге „Божићне приче“ која је одржана пред више од 400 посјетилаца у србачком Дому културе.

Бранка Санчанин, која ради као библиотекар у Народној библиотеци у Српцу, објавила је недавно своју прву књигу у издању Књижевне омладине Србије из Београда. Књига се састоји од седам прича са мајчине и очеве стране које су њени родитељи причали на породичним окупљањима током најрадоснијег хришћанских празника Божића, а које је Бранка запамтила и записала.

Промоција књиге испунила је салу Дома културе из Српца до посљедњег мјеста и окупила њене пријатеље из родног Српца који су расути по читавом свијету а који су само за ову прилику дошли у завичај да јој пруже подршку. И не само из Српца, већ су је подржали и бројни пријатељи из Добоја, Бањалуке и Лакташа са којима Бранка гаји међусобно поштовање. 

Међу њима је био велики број свештених лица из србачке парохије, као и настојатељ манастира Осовица синђел Теофил, представници Општинске управе и локалног парламента на челу са замјеником начелника Драганом Микићем и предсједником Скупштине општине Мирком Стојићем, директорица Пореске управе РС Зора Видовић и други представници јавног, политичког, привредног, образовног, културног и спортског живота наше и сусједних локалних заједница. 

Оволики број људи није забиљежен на некој књижевној вечери у Српцу у историји, а чак и неки већи градови у окружењу не могу се похвалити оваквом посјећеношћу на промоцији неког писца који је је објавио свој књижевни првенац. 

„Бранка је кроз своје приче вјешто прелистала комплетну историју овог краја. У њеним текстовима се препознаје како се и у сиротињи може бити срећан и како тугујете заједно са оним до вас. У њеној књизи схватите људску потребу да се понекад наслонимо једни на друге. За оне старије, ова књига је подсјећање а за оне који не памте ове догађаје то је учење како нам у животу треба мало да будемо срећни“, истакао је Чавор који је био њен разредни старјешина. 

Он је истакао да ова књига оплемењује у сваком погледу. Читајући је, на појединим мјестима бисмо плакали а на некима се смијали. 

„На овај начин враћају нам се сјећања на период када смо ишли код комшија на кафу да разговарамо, окупљали се око казана да пијемо ракију и практиковали неке друге обичаје којих данас више нема, јер стално негдје журимо. Правдамо се да нас живот тјера да будемо константно убрзани а права истина је да је то зато што ми тако хоћемо. Ако искрено желимо, наћи ћемо довољно времена да будемо људи и да разумијемо људе око себе“, истакао је Чавор.

Присутнима се обратио и директор Народне библиотеке Србац, Бранко Савановић, који је изразио увјерење да ово није једина књига коју ће Бранка објавити, већ само прва у низу.

„Сигуран сам да ће се остварити на књижевном пољу и заједно са осталим писцима обогатити србачку књижевну сцену“, истакао је Савановић.

Бранка Санчанин, која је по струци дипломирани менаџер у култури и умјетности, почела је писати књигу као поклон својој кћерки Теодори поводом њеног 25. рођендана јер је схватила да ће било који поклон који буде имао материјалну вриједност бити стереотипан. Зато је одлучила да на овај начин направи малу књижицу успомена у којој су се нашле приче везане за људе из србачког краја, породицу са мајчине и очеве стране али и друге србачке породице које су знале цијенити исконске људске вриједности.

Њена радна колегиница Славица Репић, након што је прочитала рукопис, убиједила ју је да би требало да штампа свој рад јер овакав текст не би смио да остане скривен од очију јавности.

„Бранка је послала рукопис на књижевни конкурс за награду Пегаз кога објављује Књижевна омладина Србије и који се затвара у августу. Међутим, већ послије неколико дана стигло је писмо главне уреднице са препоруком издавачког колегијума да се књига штампа и прије завршеног конкурса. Бранки се на овај начин остварио дугогодишњи сан, али она и даље сања и вјерујем да ћемо се опет у догледној будућности срести сличним поводом“, истакла је Репић.

Она подсјећа да је Бранка одувијек писала, што најбоље знају њени професори. Некада је то било на одређену тему а некада за своју душу. 

„Управо те радове које је писала само за себе, мали број људи је имао прилику да прочита. Један од њих је био и овај рукопис и веома сам срећна што је одлучила да га подијели са јавношћу и тако сачува од заборава сјећања на нека прошла времена. Посебну радост причинила је својој кћерки Теодори којој је на овај начин оставила најљепшу успомену на дједа и баку“, рекла је Репић.

Она је заједно са Каролином Станишљевић урадила лектуру и коректуру ове књиге. По њеним ријечима, Бранка се на овај начин придружила групи од преко 20 србачких завичајних писаца а њена књига биће евидентирана под бројем 338 у протоколу који се води у Завичајној збирци Народне библиотеке Србац. 

У свом излагању, Репић је подсјетила да је Бранка до сада била рецензент у три књиге које су објавили њени пријатељи: Синиша Видаковић, Гордана Ђукић и Љубомир Милијашевић. 

Причајући о свом књижевном првенцу, Бранка је подсјетила да су се њени родитељи сусретали са великим недаћама у току свог одрастања и дјетињства, али су имали много среће да упознају љубав породице, вољене жене или мужа према брачном другу, љубав пријатеља и комшија, односно свега онога што мањка у данашњем времену у којем су људи заборавили да разговарају, причају и препричавају приче и догађаје. 

„Ова књига је мој зид плача, мој карађоз позоришних сјенки, моја мала лична Кавалерија рустикана, мој бунар жеља, мој рај и хад у којем никад неће шетати ни плесати мртве душе. У овој књизи нема умрлих душа, јер су живи сви они које сам ставила међу корице. И кад год се тешко осјећам, отворим своју књигу и сједнем са људима које сам бескрајно вољела али и са некима које никад нисам упознала али сам о њима слушала дивне приче“, рекла је Бранка. 

Она се захвалила свим грађанима Српца и пријатељима из Добоја, Лакташа и Бањалуке на стопроцентном одзиву на промоцију. Велику захвалност упутила је и радницима Центра за културу и спорт из Српца, колегама из Народне библиотеке, Радио Српцу и свима који су несебично помогли да ова књига буде публикована.

„Захваљујем се мојој кћерки Теодори на свим сугестијама и приједлозима који су допринијели да ово вече буде нешто посебно за Србац и мене лично. Посебно се захваљујем што ми је посветила говор који ће ме пратити, давати ми снагу и бодрити до краја живота“, истакла је Бранка.

Теодора Санчанин је увела посјетиоце у књижевно вече читајући стихове Владислава Петковића Диса а одржала је и пригодну бесједу у којој је рекла да је веома срећна кћерка јер је добила највриједнији поклон за свој рођендан у виду књиге која представља свједочанство једног прошлог времена. По њеним ријечима, не постоји ниједна материјална ствар која може човјека толико усрећити као овај поклон који је у њој пробудио истинске емоције.

„Моја мајка је дједа и баку вратила у живот, и не само њих, већ су између страница ове књиге проговорили сви они драги људи које смо некада познавали и који ће вјечно да живе на овај начин. Захваљујем се мајци која је на овај начин подсјетила све нас да увијек чувамо од заборава своје родитеље и наше претке“, рекла је Теодора. 

Она је истакла да наш народ мора да чува своју традицију и обичаје, како бисмо знали ко смо и одакле смо потекли.

„Кад год вас увесељевам и када сам добра према другим људима, иста сам свој дјед. Док кувам и када сам сталожена а понекад и мало тешка, иста сам своја бака. А док вечерас стојим овдје пред вама, иста сам своја мајка“, нагласила је Теодора.

Стручни сарадник Центра за културу и спорт, Стеван Умљеновић, похвалио је књигу истакавши да се ради о дивном приповиједању и обухватању значајног дијела историје србачког краја.

„Ми живимо у времену када се затиру сјећања. Умањује се и лажира историја српског народа и отимају цркве на Косову. Књига коју је објавила Бранка представља допринос култури сјећања. Ако се сјећамо својих предака, имаћемо снаге и вјере да се сјећамо свих људи и догађаја који су били значајни у нашој историји“, рекао је Умљеновић.

Рецензију из књиге прочитала је библиотекар Каролина Станишљевић која је међу првима прочитала рукопис Бранке Санчанин прије штампања.

„Заједно са Бранком читала сам ове приче и тада смо плакале због количине емоција које оне носе са собом. Ова промоција је управо почетак једне дивне приче коју је Бранка по свему заслужила јер је добар човјек а вечерашњи одзив показује колико је заиста Србац воли“, истакла је Каролина.

Промоцији је присуствовао и професор Милош Милинчић који је такође написао неколико књига о нашем завичају. Он је говорећи о Бранкиној књизи сликовито описао да је на овај начин „мали принц стигао у литерарну трпезу Српца“, додајући да је написана богатим језиком и чита се у једном даху. 

„Ради се о једној малој причи која је стигла као освјежење након тешких животних и политичких тема због чега смо с правом сви весели и усхићени. Посебну тежину у књизи са собом носи чињеница да је Бранка књигу посветила својој кћерки и Теодора треба да буде поносна што је од ње добила овакав поклон. Бити мајка најтежи је занат, поготово на нашим просторима јер се још сви присјећамо ратних дешавања када су мајке испраћале на вјечни починак своје синове“, рекао је Милинчић.

Наставник српског језика и књижевности у пензији, Љубомир Милијашевић, рекао је да Бранку доживљава као своју кћерку а Теодору као унуку. Сумирајући утиске након прочитане књиге, Љубомир каже да је остао усхићен када је у књизи видио фотографију дјевојчице са бистрим очима и плетеницама у загрљају својих родитеља. Он се тада присјетио Бранке у млађим данима јер је знао да то дијете обећава и да ће бити велика узданица србачке основне школе. 

„Као што је мала овчица у причи Аска и вук побиједила свако зло и смрт, тако је и Бранка књижевним умијећем у својим божићним причама обесмртила све ликове у овој предивној књизи. Њена књига је лијеп наставак приче о нашим старим добрим Српчанима о којима је писао Жарко Шарић у „Претежно добрим људима“, о којима је писао Бранко Пивашевић у „Житију Вида Билановића“ и о којима сам такође и ја лично писао у „Мојој доброј земљи“. Овај прелијеп мозаик је употпунила Бранкица својим књижевним дјелом“, рекао је Љубомир. 

Препуна емоција била је и бака Милка Ракић, која је ушла у осму деценију живота и која је препуна захвалности Бранки јер је водила рачуна о њеном рођеном брату Бори Кресојевићу, за вријеме његовог живота.

„Никада нећу заборавити шта је учинила за њега. Гледала га је као свог родитеља а он њу као своје дијете, до задњег дана свог живота. Не постоје ријечи хвале за све што је урадила и желим пуно среће и здравља њеној кћерки и породици, уз жељу да напише још много књига“, рекла је Милка. 

Књижевну промоцију су обогатиле бројне фотографије приказане путем видео бима које је Бранка извукла из старе породичне кутије пуне успомена. На њима су се могли видјети њени родитељи, породица, пријатељи, комшије и бројне ходајуће легенде из нашег краја.

Посебно изненађење Бранки на промоцији су приредили чланови Поетске групе „Дикционариј“ коју Бранка води већ пет година и које на овај начин учи лијепом изражавању и усађује им љубав према домаћој и свјетској поезији. 

Један од Бранкиних омиљених римских епиграма прочитао је члан Дикционарија, Немања Паприца, који је заједно са чланицом ове поетске секције, Катарином Шапоња, упутио захвалност за све оно чему их је до сада научила. У име цијеле групе захвалили су јој се за пружену љубав свих ових година и за сваки комад поезије који им је открила, те упутили јој сву срећу у животу и будућем писању. 

Књижевна промоција је окончана дружењем и коктелом који је организован у холу Дома културе у Српцу. 

Више фотографија са књижевне промоције можете погледати у фејсбук групи SRBAC-RS.COM.

 

Comments are closed.