Слога почела припреме за нову сезону, стигло неколико појачања
11. јул, 2018.
Регата од Кукуља до Српца у недјељу 29. јула
12. јул, 2018.

Мирјана Милашиновић из Српца освојила три награде на такмичењу у бесједништву у Бањалуци

Друштво у којем живимо заборавило је колико сељак значи нашем народу и колико нам је кроз историју пута спасао главу. Заборавили смо и да смо преко сељака очували вјеру, обичаје и културу, а свакодневно заборављамо и то да смо као народ настали од српског сељака, ријечи су студенткиње Правног факултета у Бањалуци, Мирјане Милашиновић из Српца, која је на недавно одржаном 14. такмичењу у бесједништву у Бањалуци освојила чак три награде. 

Она је за бесједу на тему „Потомци ће брати ваше јабуке-Вергилије“ добила награду за најбољи говор у категорији задате теме, награду за говор који најбоље промовише родољубиве и патриотске вриједности у конкуренцији свих категорија и награду публике којој се придружио и Омбудсман за људска права у БиХ додијеливши јој такође посебно признање.

На такмичењу које је организовао бањалучки Правни факултет пред око 500 студената, професора, културних и јавних радника и стручњака из области права, учествовали су чланови Центра за реторику и бесједништво „Instititutio Oratia“ који се бави изучавањем реторике као науке и подучавањем младих људи вјештини лијепог, аргументованог и квалитетног говорења.

Милашиновићева је надахнуто говорила о томе како се наше друштво стиди сељака који је вијековима био наша слика и прилика, културни идентитет и национални симбол. По њеним ријечима, у свијету постоје приче о томе како је „српски опанак спасио цивилизацију“ а нама је сељак испод части.

„Не тражим од свих нас да узмемо рало у руке, већ тражим да се поштује онај ко рало држи. А сељака молим да се рала олако не одриче. Не пуштајмо тог сељака, прљавих руку, али чиста образа, јер тај сељак, иако прљавих руку, управо због тог чистог образа кроз вијекове није пустио нас“, истакла је Мирјана.

Будућа правница из Српца каже да је патриотска црта у њеним бесједама неизбјежна јер сматра да је дужност младих људи да очувају Републику Српску и учине све што је у њиховој моћи да је оснаже и да заједно са нашим одрастањем расте и она у истој мјери. 

„Сматрам да сваки човјек који познаје своје коријене треба да гаји родољубиве и најчистије осјећаје према свом народу. Указујући на потребу поштовања нашег језика који је увијек био једно од наших главних обиљежја, те на потребу поштовања сељака као једног стуба и заштитног знака нашег идентитета, покушавам да међу својим вршњацима пробудим свијест о потреби чувања оног што је наше, да не дозволимо да ми будемо та генерација која је пустила све конце, јер су наши преци сачували све ове националне симболе и кроз много тежа времена“, сматра Милашиновић.

Додаје да је веома почаствована што је добила награду од стране жирија који је био састављен од седам еминентних чланова из правног и културног живота Републике Српске, што јој довољно говори да се годину дана рада и труда на овој бесједи у Центру исплатило. Пошто је и публика сваке године све бројнија и бројнија, а сачињавају је професори и студенти не само са Правног већ и других факултета, то даје награди још већу тежину, јер је у реторици познато да је удовољити публици најтеже.

“Награде које сам добила како ове године, тако и прошле, мотивишу ме да и даље радим и напредујем не само у бесједништву, већ и као правник, а нарочито као човјек”, каже Мирјана.

Она већ другу годину заредом учествује на овом такмичењу а бесједништво је изабрала као ваннаставну активност на факултету на позив професора Николе Мојовића који већ двије деценије руководи Центром за реторику и бесједништво.

Прошле године је такође била добитник награде за говор који најбоље промовише патриотске и родољубиве вриједности са говором на слободну тему „Чувајмо српски језик“.

„Са овом темом сам прошле године ушла у финале такмичења у бесједништву које је одржано у Сремској Митровици и које је окупило око 30 такмичара са факултета правних наука и драмских умјетности из Републике Српске и Србије. Исти фестивал ће се ове године одржати 27. пут за редом и биће ми велика част и задовољство да се опет такмичим и представим како наш крај, тако и свој факултет“, каже Мирјана.

Она истиче да је бесједништво врло битно за животни позив којим се планира бавити у будућности. Тренутно јој је главни приоритет да заврши студије и запосли се у својој струци а вјештина правилног и аргументованог изражавања би јој при томе могла бити од велике користи. 

„Бесједништво не треба да служи само правницима, већ би морало да постане тренд међу младим људима како би могли јавно да искажу своје идеје или погледе на свијет. Најважније од свега је да се у Центру не служимо само вјештином или умјетношћу говорења, већ тамо размјењујемо идеје, стичемо нова знања, ширимо видике и стварамо велика пријатељства“, каже Мирјана.

На 14. такмичењу у бесједништву уручена је награда и студенту Николи Дуперу из Требиња који је био најбољи у категорији слободне теме, пропагирајући зашто БиХ не би требала ући у НАТО. У категорији импровизованог говора, прво мјесто је припало студенту Игору Кањском из Прњавора који је током такмичења добио задатак да састави бесједу на тему Волтеровог цитата: „Најбоља је владавина она у којој се човјек мора покоравати само законима“.

 

Бесједа Мирјане Милашиновић „Потомци ће брати ваше јабуке-Вергилије“  која је добила три награде:

Немојмо сељачке кћери и сељачки синови да се одрекнемо сељака! Сељака! Јер је вијековима био наша слика и прилика; кулутрни идентитет и национални симбол. Зар ми Срби, да глумимо господу? Ми? Земља шајкаче, опанка и јелека. Земља кола, крсне славе. Ми живимо у „некој земљи сељака на брдовитом Балкану“, излетјело је и Десанки Максимовић.

Чега се то заправо стидимо? Црних руку наших очева од поштене работе? Или жуљевитих дланова наших мајки? Вриједних људи, који од црне земље поје и хране своју дјецу?

Стидимо ли се онога који под сунцем са житница пуни државне касе? Онога што шаље и преко гране, нашу јабуку, наше млијеко? Онога што је био колијевка нашем језику кад су нам уста шибом затварана? Онога што је у рањеним рукама држао наше обичаје, кад су нам све из руку узимали? Онога који је ноћу под свијећом свједочио нашу вјеру, кад су многи поклекли?

У свијету постоје приче о томе како је „српски опанак спасио цивилизацију“. А нама је сељак испод части? И кад је био робље, наш сељак није био за стид и срам, него за понос и дику. И док је био робље, о нашем племенитом сељаку су се и туђим језицима викале и преписивале приче. Наш је сељак и умио и створио, најљепше српске пјесме и најљепша српска кола, најдивније рукотворине и умотворине.

Сељак који величином дере облаке, пао је у очима малог потрошачког заробљеног човјека. Поштујмо сељака, јер је то најмање што заслужује! Зашто онда сваког младог човјека који одабере живот на селу унапријед обиљежимо као неоствареног? Колико смо само пута именом сељака окитили оне који немају културе или оне који немају манира? Могу ли се они поредити са оним коме дугујемо своју културу?

Ми се стидимо онога који поштено црнчи од ране зоре до мрклог мрака! У стаји, са стоком; на њиви или у житу, са мотиком – правећи од сјемена плод. И тако цијели дан, сваки дан! Све ово да би нам три пута дневно пунио трпезу, уста па и очи. А много нас је, треба нас све нахранити.

Стидимо се онога који би могао бити стуб нашег економије! Јесмо ли свјесни колико је наша воћка здравија од оне прскане коју увозимо? Али ми добављамо грах из Кине, салату из Албаније, а месо из Бразила. Све су ово културе које вијековима успијевају на нашем поднебљу. Па толико празних корпи чека вриједне руке да са необрађених поља изроде храну. Наша држава има 49% тих необрађених поља у односу на обрадива. Људи, ми имамо милион хектара жедне, плодне земље! Ето колики је наш немар за сељаком!

Американац није потискивао и гушио свог „фармера“, већ на њему градио привреду, па и филмове и стрипове. Улице Француске преплаве се грађанима кад се субвенције сељацима смање за један цент. Колико ми маримо за село? Код нас са сваком новом стратегијом опада улагање и интерес за сељака. Маримо, ма нека од наших села више не познају звук точкова, корака, звона, људског гласа! Даме и господо, више од 300 наших села је прогутала тишина!

Да ли вам звучи као апсурд овај вапај о поштовању сељака? И јесте апсурд! Као и вапај за поштовањем било ког другог људског бића упућен временицима 21. вијека. Али је код нас тај вапај, нажалост, потребан!

Ја знам, не везу се само данас и овдје ријечи о сељацима. Али их је потребно вести чешће, боље и љепше. Сељака не треба користити како би се попунила минутажа културних емисија! Није довољно о сељаку само говорити; али се то чини, иако тако не треба. О сељаку је потребно говорити поносно и похвално; а то се не чини – иако тако треба.

„ У прољеће, гавељајући, гладан и сувотан, по врлетима за плугом и натапајући сваку бразду сузом и знојем, молим се добром и премилом богу за род и берићет. „ – писао је сељак Кочићу прије стотину година! Па и много мудрији и ученији од нас су их бескрајно поштовали! Имали смо људе попут Кочића, који су душу и бриге нашег сељака представили на сједници Сабора. Имали смо Вука Стефановића Караџића, који се пред Бечом у својим дјелима поносио сељаком! А исто је село, и тада и данас. Не чини ли вам се да смо се помало покондирили, одродили?

Да ли треба да се исхитрено залијећемо ка напретку одбацујући оно што нас чини? И наш је глас пуштао звук у свијету, док смо говорили језиком сељака. Наш напредак чека нас онда када постанемо свјесни својих темеља. Као што је њемачки правник Савињи тврдио да се право не преписује од других, већ да је „одраз народног духа“; тако ће и наша магловита будућност постати јаснија када од сељака научимо шта је све то дио нашег народног духа.

„ Приметио сам ја, да нас сељаке наши школовани људи много потцењују. И то ови наши, сељачки синови, они што су јуче опанке изули. „ – пише у Књизи о Милутину. Сви смо ми дјеца нашег сељака! У једној доминантно сељачкој земљи, много је руку требало да се нажуља како бисмо ми постали учени! Али ово није атак на оне који нису сељаци; јер без учених не можемо добити напредак који деценијама тражимо. Ипак, нужно је ових неколико ријечи о онима који то јесу, јер без сељака ми ми ћемо изгубити и нас саме.

Не тражим од свих нас да узмемо рало у руке, већ тражим да се поштује онај ко рало држи; а сељака молим да се рала олако не одриче! Не пуштајмо тог сељака – прљавих руку, али чиста образа; јер тај сељак, иако прљавих руку, управо због тог чистог образа кроз вијекове није пустио нас!

 

 

 

Comments are closed.