Обавјештење о бесплатној анализи земљишта
29. маја, 2019.
Освештан темељ за храм у Лилићу
30. маја, 2019.

Храстови у Гламочанима живи споменик прошлог времена

Шест огромних храстова који датирају још из 16. вијека и данас поносно расту у Гламочанима код Српца преживјеши све протекле ратове па чак и велику сјечу стабала на овим просторима у прошлом вијеку.

Храстови одолијевају зубу времена на имању браће Милоша и Слободана Гогића који се поносе овим живим спомеником и како кажу, планирају да уреде ово подручје које је донедавно било запуштено.

„Ово имање се водило у земљишним књигама на већем броју власника али тек је од скора и званично у нашем посједу. Иако су заиста монументални и свакоме ко их види застаје дах, у протеклом периоду су били зарасли у шибље и растиње тако да ћемо наредних седнмица уредити цијели локалитет како би заблистали у пуном сјају“, рекао је Слободан Гогић.

Храстови се налазе један до другог у размаку од око педесетак метара а највећи од њих висине је близу 50 метара и обима око 5.6 метара.

Милош Гогић каже да је прије десетак година долазио један стручњак са Шумарског факултета у Бањалуци који је вршио испитивање и утврдио да су хратсови стари најмање 350 година.

На питање како су преживјели сво ово вријеме, Милош каже да је то била пука случајност.

„Цијело подручје Лијевча поља и Жупе било је прекривено храстовима. Али кад је дошла Аустроугарска и кад је наступила гола сјеча и одвожња стабала у Аустрију, наши храстови су остали на свом мјесту јер је прадјед око њих направио свињац. Створило се велико блато и једноставно им се није могло прићи да се посјеку, тако да су опстали до данашњег дана“, каже Милош и истиче да их ни за какве паре не планирају сјећи.

Хроничар Данило Кошутић каже да се велика сјеча на овим подручјима десила на Мотајици 1869. године, када су исјечене огромне количине храстових и букових стабала и отпремљене купцима из Трста, Сиска и Београда. Сличних сјеча, према његовим ријечима, било је и за вријеме аустро-угарске владавине, али највећа ипак се догодила у времену од 1922. до 1934. када се у Мотајицу уселила фирма „Турчић и синови“ из Славонског Брода, коју је наслиједила фирма „Славекс“.

„Према неким сазнањима, фирма „Турчић“ била је за то вријеме изузетно модерно организована и опремљена. За радове на експлоатацији шуме било је ангажовано више хиљада радника по чему се може закључити да се радило о грандиозном пословном захвату. Квалификовани радници и мајстори довођени су са стране, а они за просте, по правилу најтеже послове, узимани су из Каоца и околних србачких села“, каже Кошутић.

Он истиче да је за нешто више од двије године изграђена шумска пруга у дужини од 20 километара од Каоца до Горње Лепенице и додаје да је крај ријеке Саве фирма закупила око 10 хектара плаца и претворила га у огроман лагер.

„На отпрему су чекале велике количине балвана и огревног дрвета што говори да је било и извјесних облика прераде. На Сави су на утовар чекали шлепови које су вучни бродови „дамфери“ повели пут Београда. Гола сјеча је завршена према неким процјенама 1935. године“, каже Кошутић.

Храст је једно од најдоминантнијих врста дрвећа у србачкој општини а старо корито Врбаса које пролази кроз овај крај сигурно је најбогатије и најочуваније налазиште храстова. Један такав примјерак пречника два метра и величине готово 30 кубних метара, стар можда и хиљадама година, извучен је из обале Врбаса 2011. године и процјењује се да у води још увијек има на десетине капиталних примјерака лужњака.

 

Comments are closed.