Здравство и соц. заштита
24. март, 2013.
Култура
24. март, 2013.

Духовност


Окосницу становништва на подручју које данас захвата општина Србац вјековима су чинили Срби православне вјероисповијести. Са турским и аустро-угарским освајањима досељавано је и становништво других националности и вјероисповијести, али су православни Срби увијек били већински народ.

О духовности становништва у прошлости, бринуле су се готово искључиво вјерске институције. На очувању националног идентитета и духа српског народа незамјењиву улогу имала је Српска православна црква која је, посебно у вријеме турске владавине, дјеловала у изузетно тешким условима. Малобројни вјерски објекти (градјени углавном од дрвета и другог приручног материјала) били су изложени паљевинама и разарањима, али је народ увијек обнављао и градио нове богомоље.

Једна од најстаријих цркава на ширем подручју данашње Крајине је црква у Лепеници, подигнута од тврдог материјала 1856, а послије разарања од стране Турака, обновљена 1891. године. Путујући Босном и Херцеговином у другој половини XИX вијека, руски дипломата А. Гиљфердинг записао је да православни вјерници настањени у Бањој Луци немају своје богомоље па на богослужење одлазе у оближња села гдје постоје мале цркве брвнаре. Једина црква начињена од камена, наводи руски дипломата, налази се у Лепеници, али им је због удаљености недоступна.

Период измедју два свјетска рата одликује се вјерским правима и слободама. У вријеме социјалистичке Југославије, када је религија уставно дефинисана као приватна ствар човјека, долази до гушења и опадања интересовања за цркву и вјерске обреде. Почетком 70-их година XX вијека становништво се осјетније враћа цркви када долази до обнове и изградње нових црквених објеката. Овакве тенденције настављене су и интензивиране послије градјанског рата у БиХ (1992-95). Пред крај градјанског рата на подручју општине било је 6 источно-православних црквених општина са 10 цркава, једна римокатоличка црква (Нова Вес), двије гркокатоличке цркве (Селиште, Ресавац) и двије адвентистичке богомоље (Ножичко, Кукуље). Послије градјанског рата реновирано је више православних вјерских објеката, изградјена је нова црква у Разбоју и нова џамија у Кобашу, а 2005. године постављени темељи новог православног храма у центру Српца.

 

 

Манастир Осовица


Манастир Осовица припада реду највећих светиња Републике Српске. Иако се до наших дана нису сачували значајнији писани трагови који би подробније открили дух минулих времена, усљед тешке и бурне историје нашег народа, ипак историчари претпостављају да је манастир Осовица ктиторско дјело изданка племените лозе Немањића краља Стефана Драгутина (1253–1316), владара Срема, Мачве, Усоре и Соли. Од самог настанка манастира у XIV вијеку, кроз тешка и смутна времена, скрнављен је и разаран, али и милошћу Божијом обнављан и васпостављан, пратећи и дијелећи на тај начин судбину свог народа сабираног вијековима под његовим духовним окриљем.

Манастир Осовица се налази на граници сêла Горња Лепеница и Сеферoвци, на територији општине Србац, у планини Мотајицa. Недалеко од старог пута Прњавор – Кобаш. Смјештен је у долини потока Манастирица, који се на око 300 м источно од манастирског комплекса улива у рјечицу Осовицу.

Први помен манастира Осовица је из 1330. године, сачуван на отиску манастирског печата. Овај печат је пронађен у цркви манастира Липља, током његове обнове, са ћириличним натписом који у преводу гласи: ИС + ХС ОБРАЗ БЛАГОВЈЕШТЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ЉЕТА 1330 МАНАСТИРА ОСОВИЦЕ.

Поред овог печата, чија је судбина слична светињи о којој свједочи, постоји још неколико свједочанстава о постојању старог манастира.

На локалитету манастира археолошким истраживањем пронађени су фрагменти: керамике, жељеза, затим веће количине обрађеног камена, средњовјековни гвоздени клинови, стријеле самостријела, натпрсњак од бронзе, оловне пушчане кугле и друго. Рекогностицирањем терена 2016. године пронађени су остаци два средњовјековна утврђења, који су контролисали прилаз манастиру. Том приликом је пронађен је средњовјековни прстен са ћириличним натписом који у преводу гласи: СВЕ ШТО РАДИМ, ЧИНИМ УЗДАЈУЋИ СЕ У БОГА. Језик натписа на прстену је из XIV или XV вијека. Други писани помен манастира Осовице је из 1604. године, када се помиње мезра Драгиња, црквено земљиште, које уживају калуђери поменуте цркве; калуђер Василије и други сувласници, у близини Мотајице и мезре Котовице, а недалеко од порушене тврђаве Осовик и земљиштa Црквина, са виноградима и чаиром споменуте цркве. Као и помен игумана Аврама који, по попису баштини Горњу Лепеницу, и плаћа порез на чокоте винове лозе. О томе свједочи и локалитет на Мотајици који се назива Аврамови виногради.

Сљедећи помен манастира је из 1612. године, приликом преписа једног Минеја у манастиру Липље, у вријеме „када је дабарски митрополит био кир Теодор, осовички игуман Христофор, а старац липљански Герасим”. Овај Минеј чуван је у славонском манастиру Ораховици. Остаје не разјашњено у каквом је односу био осовички игуман према липљанском братству, зашто се у поменутом запису осовички игуман наводи испред липљанског старца и да ли је манастир Липље у то вријеме имао игумана. Манастир Осовица помиње се и на једном запису о рукоположењу „попа Симеона” 1616. године, на венецијанском Псалтиру из 1570. године. С обзиром на то да је рукоположење „попа Симеона” обављено скоро пола вијека након издавања венецијанског Псалтира, овај податак је ручно дописан на ову књигу. У XVI вијеку, такође се помиње и архимандрит Леонтије игуман Осовички који шаље икону и прилог манастиру Хиландару са молбом да се моле за његово братство и род из којег потиче.

У току Бечког рата (1683–1699), манастир Осовица је спаљен и порушен, а монаси овог манастира, са монасима манастира Липље и Ступље, пребјегли су у Славонију, у манастир Ораховицу. Манастир Осовица се од тада помиње тек у Шематизму Православне митрополије и архидијецезе дабро-босанске из 1882. године, гдје је наведено да је манастир Осовица био „код велике планине Мотајице, покрај ријеке Осовице, недалеко од Кобаша, у котару тешањском, а да је запаљен пошто су Турци Босну освојили и да је прије осамдесет година турски капетан из Кобаша Али-бег Капетановић продао и посљедњи камен Аустријанцима у Славонски Кобаш за зидање кућа, и да је само још темељ у земљи остао”. Док је у Шематизму Дабробосанске митрополије за годину 1884, 1885. и 1886. наведено да манастир Осовица „у котару прњаворском, а не у тешањском, лежи у развалинама”. Послије Првог свјетског рата, свештеник дервентски Томо Анђелић записао је како су у библиотеци Црквене општине дервентске чувани стари вриједни рукописи из манастира Осовица (Манастирица) и да су рукописане књиге и остали вриједни документи нестали из библиотеке у току анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске. Занимљиво је да је Петар Момировић, пишући о манастиру Гомионица, шездесетих година прошлог вијека, навео да се манастир „Манастирица”, а мислећи на Осовицу, налазио на подручју планине Мотајице, у близини пута од Прњавора за Кобаш, између села Сефероваца и чешке колоније Нова Вес, у садашњем истоименом засеоку.

Комплекс манастира Осовице састоји се од саборне манастирске цркве посвећене Благовјестима пресвете Богородице, зимске цркве посвећене Светом Прокопију, капеле Васкрсења Христовог као и капеле Светог Николаја мирликијског у звонику, тријема за народ, конака, свечаног салона, библиотеке и чесме са изворском водом, монашке кухињe и трпезаријe, као и народне трпезарије.

У саборној цркви се налази Икона, једне од највећих наших националих светиња, Пресвете Богородице Тројеручице, која је дар Свете Царске Лавре Манастира Хиландар манастиру Осовица.

На празник Иконе Пресвете Богородице Тројеручице 2016. године Његова Светост Петријарх Српски Господин Г. Иринеј осветио је саборни манастирски храм уз саслужење Епископа бањалучког господина Г. Јефрема и више архијереја наше помјесне Цркве, а у присуству преко стотину клирика, пртедсједника, премијерке и министара Републике српске, представника Владе Републике Србије, представника локалне и околних општина, великог броја привредник, као и присуства преко шест хиљада вјерника из региона. Част да буду кумови манастира припала је господи Мирку Савићу, Зорану Лемићу и Младену Милановићу.

Данас манастирско братство чини шест житеља којим руководи синђел Теофил ( Димитрић).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Comments are closed.